POČEO SAM DA PIŠEM NE MIREĆI SE SA SVETOM Igor Mirović o svom stvaralaštvu i okruženju
Program „Sa piscem na ti“ u Klubu Društva novosadskih književnika večeras je počeo jednom od rečenica prozaiste i književnog kritičara Franje Petrinovića, koji je publici otkrio podatak o tome da delo „Nebo nad Vizantijom“, prva knjiga Igora Mirovića, ove godine slavi 30 godina.
- Nastavljamo seriju književnih razgovora da bismo pričali o književnosti, o njenoj moći, mogućnostima, o nečemu što ponekad liči na zaludan posao, da bismo pričali zašto smo uopšte kročili u taj posao, a za to nema boljeg sagovornika, bar večeras, od Igora Mirovića – istakao je u uvodnoj reči Franja Petrinović. – Kada krenete u svet književnosti, svakog jutra morate da se zapitate zašto pišete.
Ovo pitanje večaras je upućeno pesniku Igoru Miroviću, koji se osvrnuo na stihove iz svoje knjige „Kremen plamen“.
- Mansarda, teskoba, samoća, vreme i prostor za razmišljanje i preispitivanje u kojima čovek mora ili može da u sebi pronađe reč i odgovore na neka pitanja, makar početak reakcije ili onoga što treba da bude oslonac za odgovor na pitanje... Ja sam zapravo počeo da pišem ne mireći se sa svetom, pojavama i okruženjem – otkrio je Mirović. – Objavio sam pet knjiga poezije, tri knjige su mi objavljene u inostranstvu, u prevodu na slovački i makedonski jezik. Pisao sam, motivisan pojavama u društvu, ljubavnu i rodoljubivu, antiratnu poeziju, mnogo stihova kad je reč o našoj stvarnosti...
U jednoj od svojih knjiga razgovara sa ličnostima iz nacionalne istorije.
- Pokušavao sam da ih prevedem u ovo vreme, da nas i njih preispitam u našim stanovištima i razmišljanjima, a u poslednjoj knjizi pisao sam o onome što boli običan svet, o licemerima, neistinama, nepravdama, Evropi koja nas tretira kao nedonošče, tako da u mojim pesmama imate motive iz svih sfera i društvenih oblasti koje zanimaju obične ljude – objašnjava Mirović. - Niko mi nije rekao, ali osetio sam šta boli ljude, ali i mene to sve boli i nisam sebi dozvolio da napravim neku duboku vododelnicu između života, čoveka i čovečnosti, i mog života i javnog delovanja. Naprotiv, trudio sam se, makar u pesmama, da te razlike nema i stihovi na najbolji način odgovaraju na to da li sam uspeo ili ne.
Ljudi bi trebalo u sebi da prepoznaju dar, smatra pesnik.
- Na osnovu tog prepoznanja da pronađu ne samo iskru dara u sebi, već i iskru za iskazivanje. To može biti samo jedna reč, koja, kao što sam rekao u jednoj pesmi, može promeniti sve, bez obzira na to da li je reč prkosa, ljubavi, otpora, reč koja razdvaja čoveka od nečoveka. Važno je da prepoznaju dar, reč i oslonac za borbu – poručuje Igor Mirović.
B. Pavković