ПОЧЕО САМ ДА ПИШЕМ НЕ МИРЕЋИ СЕ СА СВЕТОМ Игор Мировић о свом стваралаштву и окружењу
Програм „Са писцем на ти“ у Клубу Друштва новосадских књижевника вечерас је почео једном од реченица прозаисте и књижевног критичара Фрање Петриновића, који је публици открио податак о томе да дело „Небо над Византијом“, прва књига Игора Мировића, ове године слави 30 година.
- Настављамо серију књижевних разговора да бисмо причали о књижевности, о њеној моћи, могућностима, о нечему што понекад личи на залудан посао, да бисмо причали зашто смо уопште крочили у тај посао, а за то нема бољег саговорника, бар вечерас, од Игора Мировића – истакао је у уводној речи Фрања Петриновић. – Када кренете у свет књижевности, сваког јутра морате да се запитате зашто пишете.
Ово питање вечарас је упућено песнику Игору Мировићу, који се осврнуо на стихове из своје књиге „Кремен пламен“.
- Мансарда, тескоба, самоћа, време и простор за размишљање и преиспитивање у којима човек мора или може да у себи пронађе реч и одговоре на нека питања, макар почетак реакције или онога што треба да буде ослонац за одговор на питање... Ја сам заправо почео да пишем не мирећи се са светом, појавама и окружењем – открио је Мировић. – Објавио сам пет књига поезије, три књиге су ми објављене у иностранству, у преводу на словачки и македонски језик. Писао сам, мотивисан појавама у друштву, љубавну и родољубиву, антиратну поезију, много стихова кад је реч о нашој стварности...
У једној од својих књига разговара са личностима из националне историје.
- Покушавао сам да их преведем у ово време, да нас и њих преиспитам у нашим становиштима и размишљањима, а у последњој књизи писао сам о ономе што боли обичан свет, о лицемерима, неистинама, неправдама, Европи која нас третира као недоношче, тако да у мојим песмама имате мотиве из свих сфера и друштвених области које занимају обичне људе – објашњава Мировић. - Нико ми није рекао, али осетио сам шта боли људе, али и мене то све боли и нисам себи дозволио да направим неку дубоку вододелницу између живота, човека и човечности, и мог живота и јавног деловања. Напротив, трудио сам се, макар у песмама, да те разлике нема и стихови на најбољи начин одговарају на то да ли сам успео или не.
Људи би требало у себи да препознају дар, сматра песник.
- На основу тог препознања да пронађу не само искру дара у себи, већ и искру за исказивање. То може бити само једна реч, која, као што сам рекао у једној песми, може променити све, без обзира на то да ли је реч пркоса, љубави, отпора, реч која раздваја човека од нечовека. Важно је да препознају дар, реч и ослонац за борбу – поручује Игор Мировић.
Б. Павковић