ČASOPIS ZA POZORIŠNU UMETNOST „SCENA” BIRA NAJBOLJE PREDSTAVE 2024. Kritičarski glas „Dnevnika”

U saradnji sa Udruženjem pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, od prošle godine, poslednji broj „Scene“ donosi i mišljenja kritičara o najboljoj predstavi u kalendarskoj godini, čime se dodatno popularizuje rad umetnika i njihovih najvernijih pratilaca – kritičara. 

„Očevi i oci“ po romanu Slobodana Selenića, u dramatizaciji Kate Đarmati i režiji Veljka Mićunovića, Narodnog pozorišta u Beogradu, pobedilo je 2023, a uskoro će biti poznato ko je pobednik 2024. Čitaocima za sada otkrivamo samo kako je glasao kritičar „Dnevnika“, Igor Burić, koji je najbolje predstave za potrebe „Scene“, uz kratko obrazloženje (pune kritike ovih predstava možete još uvek pronaći na našem sajtu), složio po broju poena koje pozicija donosi, što ne znači nužno i po važnosti, jer smatra da su sve tri bile izuzetno bitne za pozorišni život u Vojvodini, pa i Srbiji, 2024. godine.   

1. Sirota Mileva iz Bosne u našoj civilizaciji godine 1878. Albina Podgradska, u režiji Anđelke Nikolić, Narodno pozorište/ nepsinhaz Subotica

Koristeći jedan prastari, nikad izvedeni komad, a prvi štampani na srpskom u autorstvu jedne žene, rediteljka je u predstavu uključila niz profesionalnih i amaterskih stvaralaca, podstičući širi društveni plan delovanja pozorišne umetnosti i rasprava o njemu. U centralnoj tematskoj osi, predstava se bavi fenomenom izbeglištva iz perspektiva savremenih ratova i genocidnih politika, kao i socijalnih, ekonomskih pitanja onoga što na Zapadu zovemo civilizacija.

2. Bilo jednom u Novom Sadu Andraš Urban, Novosadsko pozorište/ Ujvideki isnhaz

Predstava u specifičnoj formi između stendapa i mjuzikla, vrlo otvoreno kritički, pa i zabavno, na satirički način, govori o životu u jednom malom i manjinskom pozorištu - položaju glumaca, tehničkog osoblja, odnosu prema umetnosti, komunikaciji sa publikom, svom značaju… A govori i o životu van njega – društvenim okolnostima, ekonomskom statusu, političkoj situaciji... Na neki način, pokušava da progovori o svemu onome što može da stane u jednu veliku, ozbiljnu predstavu.

3. 1981. Tomi Janežič, Novosadsko pozorište/ Ujvideki sinhaz

I pre nego što je premijerno izvedena, karta za predstavu “1981” je postala najtraženija u Novom Sadu. Posle “1978” u Temišvaru, Tomi Janežič je napravio još jednu, u Ukrajini, a ovo mu je treća „godina” u rasponu od 1972. do 1983, veoma ambicioznom projektu da na 12 različitih mesta napravi 12 različitih predstava koje sve govore o jednom te istom, tranzicijama - monarhija u republike, socijalizma u kapitalizam, rokera u hipstere, dece u očeve, majki u bake, rata u mir i života u smrt. Konačno, o tranziciji glume i pozorišne režije u nešto što je potpuno nalik na tek, tek stilizovanu dokumentarnost.

I. Burić