ЧАСОПИС ЗА ПОЗОРИШНУ УМЕТНОСТ „СЦЕНА” БИРА НАЈБОЉЕ ПРЕДСТАВЕ 2024. Критичарски глас „Дневника”
Стеријино позорје, осим чувеног фестивала, документационог центра, међународног сектора, има и издавачку делатност, коју годишње красе четири броја часописа за позоришну уметност „Сцена“.
У сарадњи са Удружењем позоришних критичара и театролога Србије, од прошле године, последњи број „Сцене“ доноси и мишљења критичара о најбољој представи у календарској години, чиме се додатно популаризује рад уметника и њихових највернијих пратилаца – критичара.
„Очеви и оци“ по роману Слободана Селенића, у драматизацији Кате Ђармати и режији Вељка Мићуновића, Народног позоришта у Београду, победило је 2023, а ускоро ће бити познато ко је победник 2024. Читаоцима за сада откривамо само како је гласао критичар „Дневника“, Игор Бурић, који је најбоље представе за потребе „Сцене“, уз кратко образложење (пуне критике ових представа можете још увек пронаћи на нашем сајту), сложио по броју поена које позиција доноси, што не значи нужно и по важности, јер сматра да су све три биле изузетно битне за позоришни живот у Војводини, па и Србији, 2024. године.
1. Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. Албина Подградска, у режији Анђелке Николић, Народно позориште/ непсинхаз Суботица
Користећи један прастари, никад изведени комад, а први штампани на српском у ауторству једне жене, редитељка је у представу укључила низ професионалних и аматерских стваралаца, подстичући шири друштвени план деловања позоришне уметности и расправа о њему. У централној тематској оси, представа се бави феноменом избеглиштва из перспектива савремених ратова и геноцидних политика, као и социјалних, економских питања онога што на Западу зовемо цивилизација.
2. Било једном у Новом Саду Андраш Урбан, Новосадско позориште/ Ујвидеки иснхаз
Представа у специфичној форми између стендапа и мјузикла, врло отворено критички, па и забавно, на сатирички начин, говори о животу у једном малом и мањинском позоришту - положају глумаца, техничког особља, односу према уметности, комуникацији са публиком, свом значају… А говори и о животу ван њега – друштвеним околностима, економском статусу, политичкој ситуацији... На неки начин, покушава да проговори о свему ономе што може да стане у једну велику, озбиљну представу.
3. 1981. Томи Јанежич, Новосадско позориште/ Ујвидеки синхаз
И пре него што је премијерно изведена, карта за представу “1981” је постала најтраженија у Новом Саду. После “1978” у Темишвару, Томи Јанежич је направио још једну, у Украјини, а ово му је трећа „година” у распону од 1972. до 1983, веома амбициозном пројекту да на 12 различитих места направи 12 различитих представа које све говоре о једном те истом, транзицијама - монархија у републике, социјализма у капитализам, рокера у хипстере, деце у очеве, мајки у баке, рата у мир и живота у смрт. Коначно, о транзицији глуме и позоришне режије у нешто што је потпуно налик на тек, тек стилизовану документарност.
И. Бурић