„Život posvećen tamburi“, knjiga o Savi Vukosavljevu

Kako je zapisao jedan od autora, Sima S. Matić, bilo je više pokušaja u prošlosti da se napiše knjiga o tom tamburaškom pedagogu, kompozitoru, dirigentu, melografu, koji je zabeležio oko hiljadu narodnih pesama i oko dve stotine narodnih kola, ne bi li na jednom mestu bilo sabrano sve što može da oslika njegov lik. Sticaj okolnosti je hteo da baš sada to štivo o Vukosavljevu u izdanju „Tiskog cveta“ ugleda svetlost dana, kojim je zaokružen ujedno niz poduhvata te izdavačke kuće o tamburaškoj muzici Vojvodine.

Knjiga je  zbornik tekstova najrelevantnijih autora o Vukosavljevu, dokumenata i notnih zapisa, ličnih pisama, sećanja njegovog sina Milana Minje Vukosavljeva, intervjua, više od 70 fotografija, koji na najbolji način portretišu jednog od najznačajnijih poslenika muzičke kulture u Vojvodini u drugoj polovini 20. veka.       

„Višestruka delatnost Save Vukosavljeva na taj način višestruko je osvetljena. Iz tekstova izranja ličnost muzičara, umetnika, kompozitora, dirigenta, pedagoga i, pre svega, borca za umetnost i kulturu. Čitav život Save Vukosavljeva  bio je, zapravo, misija, ostvarenje visokih umetničkih ciljeva i standarda. Najznačajnija i najistaknutija oblast delatnosti bila je tamburaška muzika. Zahvaljujući njemu, ta muzika se izborila za dostojno mesto u krajevima u kojima je živeo i delovao, pa i na internacionalnom planu, a zahvaljujući njoj , tamburaškoj muzici, Vukosavljev je postao i doajen, vrhunski stručnjak i autoritet u toj oblati. Šteta je što je njegova tamburaška delatnost uvek nailazila na tvrd odbojan stav u akademskim muzičkim krugovima. Do dana današnjeg nije uspela realizacija ideje  da se tambura predaje i na muzičkim akademijama“, reči su mr Dušana Mihaleka, magistra muzikologije u penziji, koji je kao mlad urednik Redakcije muzičkog programa Radio Novog Sada sa Vukosavljevim tesno sarađivao.

U svet tamburaške muzike, kako se može pročitati u ovoj knjizi, Sava Vukosavljev (1914-1996) je ušao kao devetogodišnjak, u kafani svog oca Milana u Zmajevu u kojoj su goste zabavljali tamburaši,  zanet čarobnim zvucima tamburice, i pokušavajući da ovlada tehnikom sviranja na njoj, ubrzo postavši vrstan svirač na tom narodnom instrumentu. Odlazak u Učiteljsku školu u Somboru, koji je tridesetih godina bio grad sa velikom kulturnom tradicijom i razvijenim muzičkim životom, bio je sledeća stepenica na njegovom muzičkom putu. Tamo pohađa časove violine, uči teoriju muzike, postaje član školskog orkestra, a potom i Somborskog simfonijskog orkestra, dirigent školskog hora i orkestra pa i osnivač i član tamburaške bande... Veliku želju da se usavršava na Muzičkoj akademiji, čemu su mu se usprotivili roditelji ispunjava posle Drugog svetskog rata na Državnoj muzičkoj školi u Novom Sadu hodeći u muzičkom  svetu do visina koje ne mogu svi da dosegnu. Značajan momenat u njegovoj karijeri je učešće u osnutku i radu Tamburaškog orkestra Radio Novog Sada.

Gostovao je po celoj Jugoslaviji  sa svojim tamburašima, u nekoliko evropskih zemalja, Africi, Americi, a u pariskoj „Olimpiji“, u kojoj nije mogao svako koncertirati, održao 36 koncerata i to uz primaša kakav je bio Janika Balaž. On je, inače, jedan od 36 istaknutih stvaralaca koje su takođe predstavljeni u ovoj knjizi, i to, kako je rekao autor tog štiva Borislav Hložan, da bi se iz današnje prespetive bolje sagledao ambijent i kontekst zbivanja u kojima je, zahvaljujući delovanju Save Vukosavljeva i drugih znamenitih ličnosti muzičkog života, tamburaška muzika u Vojvodini dostigla  izuzetno visok umetnički nivo.

„Njegove zasluge i njegovo umetniko pregnuće omogućili su izvanredan razvitak tamburaške muzike ne samo u Vojvodini i nekadašnjoj Jugoslaviji, nego i u svetu, a danas je izuzetno važno celovito sagledati i dostojno vrednovati ukupni stvaralački doprinos ovog našeg velikog muzičkog stvaraoca, kako bi se u potpunosti rasvetlio taj važan period razvitka tamburaške muzike u Vojvodini. To je neophodan preduslov da se tamburaška muzika sačuva i dalje razvija, kao spona naše muzičke tradicije i današnjeg vremena sveopšte kulturne globalizacije, u kojima i moderna tamburaška umetnost ima svoju značajnu ulogu i itekako ima šta da prikaže svetu, kao što je to, očigledno, svojim rezultatima na ovom planu pokazao Sava Vukosavljev“, napisao je Borislav Hložan.

A šta je o tome mislio i sam Sava Vukosavljev da se videti u intervjuu koji je objavljen u knjizi Vladislava Hajtfogela „Rok en rol je stigao kasnije“ 1997. godine: „Smatram da sam ja više učinio kao dirigent, nego kao kompozitor. Osnovno je voleti posao koji radiš. Najvažnije je, meni lično, da sam sačuvao korene tambure u Vojvodini. Ja mislim da se mi moramo, hteli, ne hteli, vratiti svojim korenima. Ne možemo ovim kičerajem  nadoknaditi onu pravu, iskrenu muziku. Uzmi tekst jednog Zmaja, Dučića, Balaševića... Đokina svaka pema nosi iskonske korene svog naroda. Za mene je Đoka fantazija. I on je uspeo da ga svi razumeju, vole i da svima bude puno srce. A muzika treba to da bude. Muzika se sluša uhom, sluhom i duhom.“    

Z. Milosavljević