Završnica Bemusa: Ljudski glasovi najlepši trenuci programa

Ansamblima nacionalne radio-televizije suvereno je dirigovao njihov umetnički direktor Bojan Suđić. Kao najostvarenije tačke večeri pamtićemo izvanredno odsvirane operske uvertire za Mocartovog „Don Đovanija“ i Gunoovog „Romea i Juliju“ i prefinjeno nijansiran intermeco iz Čileine „Adrijane Lekuvrer“. Odlično, potpuno kompatibilno i saradnički prisno, Suđić je vodio i instrumentalnu pratnju pevačkim arijama (s istaknutim deonicama engleskog roga i harfe) u kojima se kao jedinstvena, a opet skromna, prijatna i simpatična zvezda predstavio Meksikanac Ramon Vargas, jedan od najvećih aktuelnih svetskih tenora „skupocenog“ glasa, beskrajnog daha i voluminoznosti u svim lagama. Ako se kao Don Otavio, Nemorino i Federiko iskazao u svojim najlepšim lirskim valerima, njegov Rodolfo (iz Verdijeve opere „Lujza Miler“) i Romeo imali su i dramske akcente i intenzitet, i takođe su doneti proosećano, ali i savršeno koncentrisano i kontrolisano u svakom tonu,  dahu i uzdahu, dinamičkoj nijansi i besprekornom visokom registru. Interpretativne vrhunce Vargas je dosegao u na bis dodatoj ariji Kavaradosija i čuvenoj pesmi „Besame mučo“ meksičke autorke Konsuele Velaskez, pozdravljenim, kao i ceo umetnikov nastup, beskrajnim ovacijama.

Još jedan divan vokal te večeri, ostavio je u prvom delu koncerta neočekivano upečatljiv, ali i dirljiv utisak. Dečački sopran 14-godišnjeg Jakova Fireza, soliste u Bernstajnovim „Čičesterskim psalmima“ očaravao je (i pored početne bojažljivosti) prekrasnom bojom, kristalnom čistoćom intonacije i sigurnim visokim tonovima, ali i nežnošću izvođenja. Ceo poluvečernji programski segment bio je posvećen velikanu američke muzike Leonardu Bernstajnu povodom 100-godišnjice rođenja, pa je simfonijski orkestar pod vođstvom Bojana Suđića izveo i devet simfonijskih igara iz kompozitorovog čuvenog mjuzikla „Priča sa zapane strane“, ostavivši u celini bolji utisak, naročito u odličnom perkusionističkom i limenom duvačkom korpusu, nego u potonjim psalmima, poslovično hvaljen Hor RTS.

Najzad, u velikoj završnici obeležavanja jubileja, kao sećanje na prvi Bemus iz 1969, festival je s istim, tada predstavljenim programom, zaokružila Beogradska filharmonija. Sa svojim sadašnjim, već drugu sezonu, šefom dirigentom Gabrijelom Felcom, orkestar je učinio omaž i svojoj prošlosti i svom gradu, izvodeći prvo simfonijsku poemu „Beograd“ Dragutina Gostuškog. Studiozno i kreativno, pregledno i „razumno“, ali i vrlo temperamentno i poneseno Felcovo tumačenje domaće, ranoromantičarskom poetikom nadahnute partiture, energično „slikanje“ njenih kontrastnih, odlično instrumentiranih, programski obojenih delova u rasponu od kamernih, do snažnih, upravo turbulentnih epizoda, otvorilo je put Betovenovoj Devetoj simfoniji u de-molu, i danas višeznačnoj u mnogim aspektima.

Odličan i vidljivo blizak kontakt i sinergija sa skoncetrisanim muzičarima, skladna saradnja sa solistima i horom, kontrola celine i delova kompozicije, premda povremeno i nepotpuna konzistentnost i nervozno užurbani tok, nisu umanjili poletnost, ritmičku pregnantnost i bogatu dinamičku razuđenost izvođenja. U kao i uvek, najviše očekivanom finalu, opet je impresioniralo snažno dejstvo vokalnog elementa, najpre kroz uverljiv i siguran nastup maestralnog nemačkog baritona Markusa Ajhea, potom i lepo obojenog, lirski tembriranog austrijskog tenora Tomasa Puala (u kvartetu s nemačkim pevačicama Sofi Klusman i Šarlote Kvat dobro uklopljenih u ujedinjenu  tonsku sliku), kao i intonativno sigurnim, ali ne i previše kvantitativno zvučnim udelom Hora Slovenačke filharmonije, koji su svi zajedno doprineli, u celini zavidnom nivou završnice pedesetog, „zlatnog“ Bemusa.

Marija Adamov