Завршница Бемуса: Људски гласови најлепши тренуци програма

Ансамблима националне радио-телевизије суверено је дириговао њихов уметнички директор Бојан Суђић. Као најоствареније тачке вечери памтићемо изванредно одсвиране оперске увертире за Моцартовог „Дон Ђованија“ и Гуноовог „Ромеа и Јулију“ и префињено нијансиран интермецо из Чилеине „Адријане Лекуврер“. Одлично, потпуно компатибилно и сараднички присно, Суђић је водио и инструменталну пратњу певачким аријама (с истакнутим деоницама енглеског рога и харфе) у којима се као јединствена, а опет скромна, пријатна и симпатична звезда представио Мексиканац Рамон Варгас, један од највећих актуелних светских тенора „скупоценог“ гласа, бескрајног даха и волуминозности у свим лагама. Ако се као Дон Отавио, Неморино и Федерико исказао у својим најлепшим лирским валерима, његов Родолфо (из Вердијеве опере „Лујза Милер“) и Ромео имали су и драмске акценте и интензитет, и такође су донети проосећано, али и савршено концентрисано и контролисано у сваком тону,  даху и уздаху, динамичкој нијанси и беспрекорном високом регистру. Интерпретативне врхунце Варгас је досегао у на бис додатој арији Каварадосија и чувеној песми „Бесаме мучо“ мексичке ауторке Консуеле Веласкез, поздрављеним, као и цео уметников наступ, бескрајним овацијама.

Још један диван вокал те вечери, оставио је у првом делу концерта неочекивано упечатљив, али и дирљив утисак. Дечачки сопран 14-годишњег Јакова Фиреза, солисте у Бернстајновим „Чичестерским псалмима“ очаравао је (и поред почетне бојажљивости) прекрасном бојом, кристалном чистоћом интонације и сигурним високим тоновима, али и нежношћу извођења. Цео полувечерњи програмски сегмент био је посвећен великану америчке музике Леонарду Бернстајну поводом 100-годишњице рођења, па је симфонијски оркестар под вођством Бојана Суђића извео и девет симфонијских игара из композиторовог чувеног мјузикла „Прича са запане стране“, оставивши у целини бољи утисак, нарочито у одличном перкусионистичком и лименом дувачком корпусу, него у потоњим псалмима, пословично хваљен Хор РТС.

Најзад, у великој завршници обележавања јубилеја, као сећање на први Бемус из 1969, фестивал је с истим, тада представљеним програмом, заокружила Београдска филхармонија. Са својим садашњим, већ другу сезону, шефом диригентом Габријелом Фелцом, оркестар је учинио омаж и својој прошлости и свом граду, изводећи прво симфонијску поему „Београд“ Драгутина Гостушког. Студиозно и креативно, прегледно и „разумно“, али и врло темпераментно и понесено Фелцово тумачење домаће, раноромантичарском поетиком надахнуте партитуре, енергично „сликање“ њених контрастних, одлично инструментираних, програмски обојених делова у распону од камерних, до снажних, управо турбулентних епизода, отворило је пут Бетовеновој Деветој симфонији у де-молу, и данас вишезначној у многим аспектима.

Одличан и видљиво близак контакт и синергија са сконцетрисаним музичарима, складна сарадња са солистима и хором, контрола целине и делова композиције, премда повремено и непотпуна конзистентност и нервозно ужурбани ток, нису умањили полетност, ритмичку прегнантност и богату динамичку разуђеност извођења. У као и увек, највише очекиваном финалу, опет је импресионирало снажно дејство вокалног елемента, најпре кроз уверљив и сигуран наступ маестралног немачког баритона Маркуса Ајхеа, потом и лепо обојеног, лирски тембрираног аустријског тенора Томаса Пуала (у квартету с немачким певачицама Софи Клусман и Шарлоте Кват добро уклопљених у уједињену  тонску слику), као и интонативно сигурним, али не и превише квантитативно звучним уделом Хора Словеначке филхармоније, који су сви заједно допринели, у целини завидном нивоу завршнице педесетог, „златног“ Бемуса.

Марија Адамов