Vagner u Beogradu u Kolarčevoj zadužbini
Potpuno jedinstven bio je nedavni koncert Beogradske filharmonije u Kolarčevoj zadužbini na kojem smo čuli početni čin iz opere „Valkira“, druge u jedinstvenoj Vagnerovoj tetralogiji „Prsten Nibelunga“, koji je vrhunac njegove operske reforme i sinteza pesništva, muzike i slikarstva.
Vagner je sam ispisao i libreto u stilu staronemačkog stiha koji se, najkraće rećeno, može svesti na onu našu „oteto – prokleto“; ukradeno zlato sa dna reke teži da se vrati u Rajnu, donoseći nesreću svima koji su težili da ga prigrabe.
Vagner je na ovom gigantskom delu radio više od četvrt veka i sam sazrevajući i po dubini misli i po harmonskom i melodijskom govoru kroz ovaj dugi period. Imao je pravo Bernard Šo kada je 19. maja 1897. zapisao: „’Prsten Nibelunga’ glavno remekdelo religiozne muzike našeg vremena, ostvarenje je prema kojem pola tuceta ’Mesija’ i ’Čarobnih frula’ pa čak i Devetih simfonija koje završavaju ’Odama radosti’ izgledaju kao prava dečja igra“.
Mi smo zahvaljujući Beogradskoj filharmoniji, odličnim nemačkim solistima, Tomasu Moru, pre svega, Mihaeli Kaune i Torstenu Grimbelu osetili jedan mali deo tog veličanstvenog stvaralaštva, pred kojim se, kako je sam govorio „klanjao“ jedan pođednako veliki duh, Franc List, njegov obožavalac (i tast) „kao pred genijima Mocarta i Mikelanđela“. Prisustvovali smo ogromnim emotivnim i dinamičkim gradacijama kako kod solista koji su svoje deonice pevali napamet (kako ih interpretiraju i scenski na pozornicama sveta) tako i među orkestarskim deonicama gde su se muzikalnošću i rečitošću posebno izdvojila sola klarineta i violončela, koji su doista pevali najumilnijim kantilenama.
Razume se, nije bilo osam horni (na kojima je Vagner insistirao), nije bilo ni „nibelunških tuba“ (koje je konstruisao specijalno za „Ring“). Upravo u orkestarskom delu, kome je kompozitor uvek darivao najlepše svoje stranice, naročito u skupini limenih duvača osetio se nemoć ne samo u broju (mada je pozornica znatno proširena tako da je oduzela prolaz ispred prvog reda) nego i u izrazu i u prosvetljenju, koje je kod Vagnera u tamnoj gami, a ovde je bilo mnogo svetlije, bliže ovozemaljskom.
Stoga je potrebno pohvaliti vokalne soliste, koji su bili u istoj ravni sa orkestrom - za razliku od bajrojtskog Festšpilhauza, gde je orkestar pokriven, na čemu je Vagner (kao i Gretri pre njega) takođe insistirao. A iznad svega i iznad svih – bravo za maestra Gabrijela Felca koji se usudio da ovo remekdelo stavi na program Beogradske filharmonije i dobrim delom uspeo da prenese duh, mistiku i enormnu strast Vagnerovih germansko-mitoloških nota.
Gordana Krajačić