Вагнер у Београду у Коларчевој задужбини
Потпуно јединствен био је недавни концерт Београдске филхармоније у Коларчевој задужбини на којем смо чули почетни чин из опере „Валкира“, друге у јединственој Вагнеровој тетралогији „Прстен Нибелунга“, који је врхунац његове оперске реформе и синтеза песништва, музике и сликарства.
Вагнер је сам исписао и либрето у стилу старонемачког стиха који се, најкраће рећено, може свести на ону нашу „отето – проклето“; украдено злато са дна реке тежи да се врати у Рајну, доносећи несрећу свима који су тежили да га приграбе.
Вагнер је на овом гигантском делу радио више од четврт века и сам сазревајући и по дубини мисли и по хармонском и мелодијском говору кроз овај дуги период. Имао је право Бернард Шо када је 19. маја 1897. записао: „’Прстен Нибелунга’ главно ремекдело религиозне музике нашег времена, остварење је према којем пола туцета ’Месија’ и ’Чаробних фрула’ па чак и Деветих симфонија које завршавају ’Одама радости’ изгледају као права дечја игра“.
Ми смо захваљујући Београдској филхармонији, одличним немачким солистима, Томасу Мору, пре свега, Михаели Кауне и Торстену Гримбелу осетили један мали део тог величанственог стваралаштва, пред којим се, како је сам говорио „клањао“ један пођеднако велики дух, Франц Лист, његов обожавалац (и таст) „као пред генијима Моцарта и Микеланђела“. Присуствовали смо огромним емотивним и динамичким градацијама како код солиста који су своје деонице певали напамет (како их интерпретирају и сценски на позорницама света) тако и међу оркестарским деоницама где су се музикалношћу и речитошћу посебно издвојила сола кларинета и виолончела, који су доиста певали најумилнијим кантиленама.
Разуме се, није било осам хорни (на којима је Вагнер инсистирао), није било ни „нибелуншких туба“ (које је конструисао специјално за „Ринг“). Управо у оркестарском делу, коме је композитор увек даривао најлепше своје странице, нарочито у скупини лимених дувача осетио се немоћ не само у броју (мада је позорница знатно проширена тако да је одузела пролаз испред првог реда) него и у изразу и у просветљењу, које је код Вагнера у тамној гами, а овде је било много светлије, ближе овоземаљском.
Стога је потребно похвалити вокалне солисте, који су били у истој равни са оркестром - за разлику од бајројтског Фестшпилхауза, где је оркестар покривен, на чему је Вагнер (као и Гретри пре њега) такође инсистирао. А изнад свега и изнад свих – браво за маестра Габријела Фелца који се усудио да ово ремекдело стави на програм Београдске филхармоније и добрим делом успео да пренесе дух, мистику и енормну страст Вагнерових германско-митолошких нота.
Гордана Крајачић