Uraganski nastup Denisa Macujeva na Boljšoj festivalu u Drvengradu
„Hvala mu što postoji“, reči su našeg sjajnog violiniste Romana Simovića, takođe jednog od odabranih solista 6. Boljšoj festivala (ove godine u većini gudačkih zvezda), koje je oduševljeno izrekao posle upravo uraganskog nastupa planetarno poznatog ruskog pijaniste Denisa Macujeva.
Poput blistavog meteora, slavni umetnik je sleteo na heliodrom Drvengrada, da bi posle kratkog susreta s novinarima i samo trosatnog odmora i jedne probe s odlično pripremljenim i vanredno motivisanim, većinom mlađim muzičarima Simfonijskog orkestra „Boljšoj“, maestralno izveo čak dva čuvena dela svetskog koncertantnog repertoara.
Ne zanemarujući, kao svojevrsni lirski uvod u centralni program, nastup soprana Ester Ustaeve, koja je lepim glasom, ali i nevelikom ekspresijom, otpevala arije Pučinijeve Laurete i Dvoržakove Rusalke, te pesmu „Samertajm“ Džordža Geršvina, pretposlednje veče je proteklo u znaku neverovatnog Macujeva, koji svira onako kako i izgleda: prirodno, jednostavno, „sportski“, a opet duboko, raskošnom a opuštenom naracijom i logičnim, ali burnim i strastvenim gradacijama. Pritom, vladajući savršeno svim tehničkim i izražajnim aspektima instrumenta s kojima se poigrava s najvećom lakoćom, raskošno rascvetavajući bujne muzičke tokove obeju kompozicija, jedinstveni pijanista u svakom trenutku zasipa slapovima energije, tonskim intenzitetom i obiljem boja, osvajajući i brzinom i lakoćom muziciranja, te savršeno „razapetim“ legatima; pođednako i mekoćom, „laganim“, ali i „zdravim“ i čujnim pijanima, koliko i vulkanskim provalama i snagom zvukom.
Prvo nas je očaravao jarkom i beskrajno uzbudljivom interpretacijom Drugog klavirskog koncerta u ce-molu Sergeja Rahmanjinova u nadahnutoj pratnji mladih simfoničara i egzaktnog, veoma spremnog i dejstvenog dirigenta, takođe mlađe generacije, Ivana Josipa Skendera. Tridesetsedmogodišnji umetnik je s našim muzičarima na svojevrstan način povezan i dirigentskom školom, kao završeni postdiplomac Uroša Lajovica, svojevremeno dugogodišnjeg šefa-dirigenta Beogradske filharmonije. Upravo je zadivljujući rad s ovim, prvi put kod nas angažovanim umetnikom, rezultirao besprekornom saradnjom s brojnim, solistički izdvojenim instrumentalistima, sigurno upletenih linija u gusto razbokorenu klavirsku partiju. Improvizacioni karakter pijanističke deonice na početku drugog stava i čarobni uplivi solo flaute i klarineta, kao i ubojitost akorada i nepogrešivost oktavnih kaskada krasili su izvođenje zaokruženo u velikom „švungu“, da bi gotovo bez pauze, poput ogromne improvizacije prosute u jednom dahu, usledila „Rapsodija u plavom „ Džordža Geršvina.
Ogromni dar Denisa Macujeva za yez muziku, spojen s njegovim nemerljivim sposobnostima klasično obrazovanog pijaniste, izneli su pred oduševljeni auditorijum jednu kod nas retko „viđenu“ verziju ovog popularnog ostvarenja, tim zanimljiviju što su u široke solističke epizode (improvizacione kadence) klavira interpolirane prave yez sekvence, specifično osmišljene ne samo zahvaljujući fenomenalnom pijanisti, nego i njegovom yez sastavu (kontrabasisti i perkusionisti), kao i celom orkestarskom ansamblu i izvanrednom Ivanu Josipu Skenderu koji je sve, s velikom koncentracijom, mladalačkom energijom i čvrstinom držao pod sigurnom, posebno u takvim specifičnim festivalskim uslovima, upravo zadivljujućom kontrolom. Svoje samostalne blistave trenutke, dirigent i orkestar imali su u proosećano „omuzikaljenoj“ verziji Puškinove priče „Mećava“, koju je za orkestar u obliku višestavačne simfonijske svite priredio Georgij Sviridov, pružajući ansamblu priliku za izražavanje najrazličitijih raspoloženja, kako u skupnom muziciranju svih, zanimljivo instrumentiranih grupa, tako i više finih kamernih slika i epizoda. Bilo bi lepo videti rad mladog hrvatskog dirigenta i s nekim od ostalih orkestarskih kolektiva u Srbiji.
Marija Adamov
