Uraganski nastup Denisa Macujeva na Boljšoj festivalu u Drvengradu

Poput blistavog meteora, slavni umetnik je sleteo na heliodrom Drvengrada, da bi posle kratkog susreta s novinarima i samo trosatnog odmora i jedne probe s odlično pripremljenim i vanredno motivisanim, većinom mlađim muzičarima Simfonijskog orkestra „Boljšoj“, maestralno izveo čak dva čuvena dela svetskog koncertantnog repertoara.

Ne zanemarujući, kao svojevrsni lirski uvod u centralni program, nastup soprana Ester Ustaeve, koja je lepim glasom, ali i nevelikom ekspresijom, otpevala arije Pučinijeve Laurete i Dvoržakove Rusalke, te pesmu „Samertajm“ Džordža Geršvina, pretposlednje veče je proteklo u znaku neverovatnog Macujeva, koji svira onako kako i izgleda: prirodno, jednostavno, „sportski“, a opet duboko, raskošnom a opuštenom naracijom i logičnim, ali burnim i strastvenim gradacijama. Pritom, vladajući savršeno svim tehničkim i izražajnim aspektima instrumenta s kojima se poigrava s najvećom lakoćom, raskošno rascvetavajući bujne muzičke tokove obeju kompozicija, jedinstveni pijanista u svakom trenutku zasipa slapovima energije, tonskim intenzitetom i obiljem boja, osvajajući i brzinom i lakoćom muziciranja, te savršeno „razapetim“ legatima; pođednako i mekoćom, „laganim“, ali i „zdravim“ i čujnim pijanima, koliko i vulkanskim provalama i snagom zvukom.

Prvo nas je očaravao jarkom i beskrajno uzbudljivom interpretacijom Drugog klavirskog koncerta u ce-molu Sergeja Rahmanjinova u nadahnutoj pratnji mladih simfoničara i egzaktnog, veoma spremnog i dejstvenog dirigenta, takođe mlađe generacije, Ivana Josipa Skendera. Tridesetsedmogodišnji umetnik je s našim muzičarima na svojevrstan način povezan i dirigentskom školom, kao završeni postdiplomac Uroša Lajovica, svojevremeno dugogodišnjeg šefa-dirigenta Beogradske filharmonije. Upravo je zadivljujući rad s ovim, prvi put kod nas angažovanim umetnikom, rezultirao besprekornom saradnjom s brojnim, solistički izdvojenim instrumentalistima, sigurno upletenih linija u gusto razbokorenu klavirsku partiju. Improvizacioni karakter pijanističke deonice na početku drugog stava i čarobni uplivi solo flaute i klarineta, kao i ubojitost akorada i nepogrešivost oktavnih kaskada krasili su izvođenje zaokruženo u velikom „švungu“, da bi gotovo bez pauze, poput ogromne improvizacije prosute u jednom dahu, usledila „Rapsodija u plavom „ Džordža Geršvina.

Ogromni dar Denisa Macujeva za yez muziku, spojen s njegovim nemerljivim sposobnostima klasično obrazovanog pijaniste, izneli su pred oduševljeni auditorijum jednu kod nas retko „viđenu“ verziju ovog popularnog ostvarenja, tim zanimljiviju što su u široke solističke epizode (improvizacione kadence) klavira interpolirane prave yez sekvence, specifično osmišljene ne samo zahvaljujući fenomenalnom pijanisti, nego i njegovom yez sastavu (kontrabasisti i perkusionisti), kao i celom orkestarskom ansamblu i izvanrednom Ivanu Josipu Skenderu koji je sve, s velikom koncentracijom, mladalačkom energijom i čvrstinom držao pod sigurnom, posebno u takvim specifičnim festivalskim uslovima, upravo zadivljujućom kontrolom. Svoje samostalne blistave trenutke, dirigent i orkestar imali su u proosećano „omuzikaljenoj“ verziji Puškinove priče „Mećava“, koju je za orkestar u obliku višestavačne simfonijske svite priredio Georgij Sviridov, pružajući ansamblu priliku za izražavanje najrazličitijih raspoloženja, kako u skupnom muziciranju svih, zanimljivo instrumentiranih grupa, tako i više finih kamernih slika i epizoda. Bilo bi lepo videti rad mladog hrvatskog dirigenta i s nekim od ostalih orkestarskih kolektiva u Srbiji.

 Marija Adamov