UMETNIČKA SLOBODA ILI JEZIČKE GREŠKE Muzičari koji su digli obadve ruke od gramatike

Neke jezičke omaške toliko su se ukorenile da ih slušaoci prihvataju bez pogovora. 

Da li je u pitanju umetnička sloboda ili nepažnja tekstopisaca, i kako su se ove jezičke zavrzlame provukle kroz hitove, otkrivamo u nastavku.

– Donesu mi ovakve stihove: „Sjedimo u parku na klupi ti i ja, dva divna para na mjesečini toj...” Ja kažem nije loše, samo ispravi tu grešku. Nema tu, kaže, greške. Pa kol'ko vas je? Ja i moja mačka. Dva para je četvoro, budalo! Nisam ja o tome razmišljao, kaže, samo nastavi, nećeš verovati, to niko neće primetiti, muzika je dobra, ona to pokrije.

Ovako je Duško Trifunović ispričao angdotu sa Bregom u dokumentarnom filmu o „Bijelom dugmetu”, ilustrujući „umetničku slobodu” zarad versifikacije. 

Nisu samo začetnici pastirskog roka upali u zamku ove jezičke zavrzlame, duboko usađene u svest dečurlije pesmom „Momak i devojka, to su para dva, ljubili se, grlili, sve do pola dva”, kasnije modifikovane imenima Don Žuan i Smokvica u hitu nekada velike zvezde Tajči. 

Prozivka je tada pala na tekstopisca Alku Vujicu, koja je pak odgovornost prebacila na glavnog muzičkog producenta Zrinka Tutića, pravdajući se:

– Da sam znala da će me prozivati zbog tog stiha toliko godina, sigurno ne bih dala da se to dogodi jer uvijek sam imala pet iz hrvatskog i hrvatski jezik nije samo moje oruđe za rad nego moja velika ljubav i apsolutno znam da je to nešto nelogično i da su para dva četvero ljudi, ali Zrinko je tvrdio da djeca govore nelogično i da će to lakše zapamtiti i da je to neki štos – dodala je Alka za hrvatske medije.

Kada se potegne ova tema, mnogima prvi na pamet, kao primer, padne „Galijin” ekstatični povik „Ma digni ruku, digni obadve”, likujući nad ovom čestom „greškom” u govoru i pisanju, iako u Pravopisu Matice srpske jasno stoji da je upotreba prokužene varijate reči „oba” sasvim legitimna u stilski pojačanom značenju. 

S druge strane, primećuje se da zabunu ponekad prave suprotni naporedni odnosi i njihovi veznici kojima tu nije mesto, pa tako Nikola Čuturilo peva: „Kisnemo a nemamo kišobran”, dok Lepa Lukić priznaje: „Izvini ali mnogo mi je žao”.

I da vrapce probudite u pola noći, zacvrkutali bi: „Bih, bi, bi, bismo, biste, bi”, deklamujući oblike pomoćnog glagola prema licima za potrebe potencijala. 

Ali ekonomičnost komunikacije nekako uvek okrnji množinu, a bogami i poeziju za note: „A jedan i jedan i jedan su tri,/Zašto i mi ne bi bili slobodni (Dejan Cukić, „Zajedno”), „I mi bi se izgubili/Da se nismo zagrlili” (Gordana Lazarević, „Mara, mara, maramica”).

Upotreba glagola nije jača strana ni „Amadeus bendu”, u šta se može uveriti svako ko se iole udubio u stihove njihove pesme „Prospi sada laži”: „Prolij moju tugu, brod ti neću dati, samo hrabra srca tu plivaju znati”, gde su, radi rime, nehotice permutovali nastavke, ostavivši sa upitnikom iznad glave i hrabra srca koja plivati znaju.

Refren pesme „Ne kunite crne oči” Vesna Zmijanac završava rečima „Ponovo bi moja nedra u zagrljaj njegov htele”. 

Njene bi grudi možda nekud htele, ali nedra bi jedino htela – primetila je svojevremeno rodnu omašku dr Marina Nikolić, naučni saradnik Instituta za srpski jezik SANU.

Od nje saznajemo da je lepa Vlajna pomutila razum ne samo Šumadincu već i Tozovcu, koji peva: „Crne oči Vlajna ima, zanela me ona s njima”, aludirajući na „uljeza” koji i nije tu radi rime, objasnivši pravilo da se instrumental sredstva koristi bez predloga „s”. 

To je bila prilika i da ukaže na vrlo čestu jezičku grešku, pred kojom je poklekla i Ana Bekuta pevušeći „Vezaće mu moja ruka/crven konac oko struka/da me oženi”, ne znajući da oženiti može samo roditelj sina, a da bi korigovan mada neskrojen stih glasio „da se oženi mnome”.