УМЕТНИЧКА СЛОБОДА ИЛИ ЈЕЗИЧКЕ ГРЕШКЕ Музичари који су дигли обадве руке од граматике

Неке језичке омашке толико су се укорениле да их слушаоци прихватају без поговора. 

Да ли је у питању уметничка слобода или непажња текстописаца, и како су се ове језичке заврзламе провукле кроз хитове, откривамо у наставку.

– Донесу ми овакве стихове: „Сједимо у парку на клупи ти и ја, два дивна пара на мјесечини тој...” Ја кажем није лоше, само исправи ту грешку. Нема ту, каже, грешке. Па кол'ко вас је? Ја и моја мачка. Два пара је четворо, будало! Нисам ја о томе размишљао, каже, само настави, нећеш веровати, то нико неће приметити, музика је добра, она то покрије.

Овако је Душко Трифуновић испричао ангдоту са Брегом у документарном филму о „Бијелом дугмету”, илуструјући „уметничку слободу” зарад версификације. 

Нису само зачетници пастирског рока упали у замку ове језичке заврзламе, дубоко усађене у свест дечурлије песмом „Момак и девојка, то су пара два, љубили се, грлили, све до пола два”, касније модификоване именима Дон Жуан и Смоквица у хиту некада велике звезде Тајчи. 

Прозивка је тада пала на текстописца Алку Вујицу, која је пак одговорност пребацила на главног музичког продуцента Зринка Тутића, правдајући се:

– Да сам знала да ће ме прозивати због тог стиха толико година, сигурно не бих дала да се то догоди јер увијек сам имала пет из хрватског и хрватски језик није само моје оруђе за рад него моја велика љубав и апсолутно знам да је то нешто нелогично и да су пара два четверо људи, али Зринко је тврдио да дјеца говоре нелогично и да ће то лакше запамтити и да је то неки штос – додала је Алка за хрватске медије.

Када се потегне ова тема, многима први на памет, као пример, падне „Галијин” екстатични повик „Ма дигни руку, дигни обадве”, ликујући над овом честом „грешком” у говору и писању, иако у Правопису Матице српске јасно стоји да је употреба прокужене варијате речи „оба” сасвим легитимна у стилски појачаном значењу. 

С друге стране, примећује се да забуну понекад праве супротни напоредни односи и њихови везници којима ту није место, па тако Никола Чутурило пева: „Киснемо а немамо кишобран”, док Лепа Лукић признаје: „Извини али много ми је жао”.

И да врапце пробудите у пола ноћи, зацвркутали би: „Бих, би, би, бисмо, бисте, би”, декламујући облике помоћног глагола према лицима за потребе потенцијала. 

Али економичност комуникације некако увек окрњи множину, а богами и поезију за ноте: „А један и један и један су три,/Зашто и ми не би били слободни (Дејан Цукић, „Заједно”), „И ми би се изгубили/Да се нисмо загрлили” (Гордана Лазаревић, „Мара, мара, марамица”).

Употреба глагола није јача страна ни „Амадеус бенду”, у шта се може уверити свако ко се иоле удубио у стихове њихове песме „Проспи сада лажи”: „Пролиј моју тугу, брод ти нећу дати, само храбра срца ту пливају знати”, где су, ради риме, нехотице пермутовали наставке, оставивши са упитником изнад главе и храбра срца која пливати знају.

Рефрен песме „Не куните црне очи” Весна Змијанац завршава речима „Поново би моја недра у загрљај његов хтеле”. 

Њене би груди можда некуд хтеле, али недра би једино хтела – приметила је својевремено родну омашку др Марина Николић, научни сарадник Института за српски језик САНУ.

Од ње сазнајемо да је лепа Влајна помутила разум не само Шумадинцу већ и Тозовцу, који пева: „Црне очи Влајна има, занела ме она с њима”, алудирајући на „уљеза” који и није ту ради риме, објаснивши правило да се инструментал средства користи без предлога „с”. 

То је била прилика и да укаже на врло честу језичку грешку, пред којом је поклекла и Ана Бекута певушећи „Везаће му моја рука/црвен конац око струка/да ме ожени”, не знајући да оженити може само родитељ сина, а да би коригован мада нескројен стих гласио „да се ожени мноме”.