Sonja Antunić, flautistkinja: Čaplinovi filmovi vuku da ih gledate

I prvi je bio planiran na istom prostoru, ali je zbog lošeg vremena premešten u Sinagogu. I, mada je možda to svemu donelo neke drugačije nijanse, opšta atmosfera je bila onakva kakva se jedino može očekivati nakon Čaplinovih filmova i odličnog i poletnog izvođenja njegove muzike uživo, za šta je zaslužna Zagrebačka filharmonija. Među njenim članovima u projektu Fil(m)harmonija, svoje mesto dobilo je i nekoliko novosadskih muzičara, tačnije muzičarki: članice kvarteta TAJJ, pijanistkinja Rita Kinka, kao i flautistkinja Sonja Antunić, s kojom razgovaramo o utiscima nakon prvog koncerta.

- Možemo da počnemo da pričamo o utiscima već na probama. Znate, kad uđete u ansambl koji postoji toliko godina, vi se naprosto osećate dobro, divno i krasno, i drago mi je bilo da je ovde publika jako lepo to prihvatila. I kolege su jako lepo prihvatile nas, koji smo odavde. Osetila sam se jednostavno kao da sedim na bilo kojem koncertu na kojem sam svirala u Sinagogi. Ništa mi nije bilo drugačije, pogotovo što se događalo u našem gradu, gde je i započeo ovaj ciklus koncerata. Osećala sam se tako čak i na probi u Zagrebu, u “Lisinskom”. Od samog starta je to nekako teklo i nismo imali nikakvih problema ni u komunikaciji, ni sa kolegama. Oni su nas lepo primili. Mi smo se trudile, naravno, da se uklopimo, da se lepo pokažemo i da ne bude nikakvih problema. Nadam se da je i publika tako isto prihvatila i da je jednostavno osetila da funkcionišemo svi kao jedno telo sa Zagrebačkom filharmonijom. Ja sam, inače, već sarađivala sa kvartetom TAJJ, nekako smo već povezane, i već kao jedno telo otišle tamo. Meni je drago da učestvujem u tome.

 Šta je za vas značio poziv da zajedno svirate sa Zagrebačkom filharmonijom?

– Znate, ja nisam ni verovala da ću da uopšte sviram s njima, bilo mi je neverovatno, skoro do poslednjeg momenta nisam ni verovala u to. Sve mi je bilo gotovo nestvarno, dok nismo otišli tamo na probu, i dok se nije desio sinoć taj prvi koncert, odnosno projekcija filma.  Vrlo je lako svirati s njima, zato što oni sviraju odlično i zato je vrlo lako da doživiš da si deo takvog nekog ansambla. Nema nikakvih poteškoća, ništa nije bilo problematično. l Da li ste i ranije nastupali u neformalnijim programima u kojima se spaja više umetnosti, ili svira drugačija muzika?

- Ja sam radila u pozorištu, tako da mi nisu nepoznate takve i neke druge stvari, i bila sam deo nekih multimedijalnih projekata, ali nikad u vezi sa filmom. Ovo je prvi put i dosta je interesantno zato što je vrlo specifično. Jer, bilo šta drugo da pravite, i ako u tome učestvuju glumci, plesači i muzičari, vi to nekako zajedno uradite, i to se desi. Ali, ovako sa filmom je interesantno, zato što pratite film. Verovatno je najinteresantnije maestru koji prati film, a mi pratimo njega.

 Vama je sada, čini se, poznat svaki kadar Čaplinovih filmova uz koje svirate?

- Naravno, pogledala sam ih pre nego što smo počeli da sviramo, i poslušala, prošla sa notama da bih znala da pratim, pogotovo što smo imali samo jedan dan u Zagrebu kada smo probali s njima. Ne možete samo na to da se oslonite, jer morate da odete spremni na probu, tako da znam šta se dešava u filmu, ali na koncertu ja to jednostavno ne mogu da vidim sa svoje pozicije. Ako pokušam, odlutaću sa sopstvenih nota i onoga što treba da odsviram, ali to vas nekako stalno vuče. Vidim neke koji su u poziciji da gledaju, da ih to stalno vuče, iako su kolege iz Zagrebačke filharmonije to već svirali ranije i imaju u tome iskustva.  Ja sam prosto okrenuta prema publici i ne vidim. Ali, nisam odolela da pogledam nekoliko puta, kada sam imala malo više pauza, da vidim kako to izgleda.   l Možda vam je u početku bio pomalo zbunjujući smeh, kada ga čujete iz publike?

- Mogu vam reći da nije. Nekako je sve to meni bilo normalno. Jer, ja sam radila dugo godina u pozorištu, u orkestru Opere i Baleta SNP - a, i naravno da smo svirali razni repertoar. Nije ni čudno da imaš lampice na pultu, pošto to imaš, kada sediš u orkestarskoj rupi i pratiš balet ili operu, mada jeste bilo malo čudno to u Sinagogi.

Ali, taj smeh i takva reakcija mi je poznata iz opereta. Ja bih možda još i više očekivala, i možda će to biti i gromoglasnije, kada budemo svirali na otvorenom. Lepo je bilo i u Sinagogi, ali mislim da će biti nekako drugačije i neformalnije na otvorenom.

 Kako vam se čini Čaplinova muzika?

- Divna. Svi smo mi gledali te filmove, s vremena na vreme ih opet pogledamo, i ja mislim, eto gotovo vek posle, od kada je to napisano, izvođeno i snimano prvi put, možda je i dobro da se to sada gleda i sluša. Mislim da je dobro da se, u toj nekoj otuđenosti u 21. veku, vrate neke divne i iskrene emocije, kroz taj neki nevini osmeh, i njegove gegove u filmu. On se bavi i siromaštvom i teškoćama života, na kraju sve završava hepiendom, ali priča koja je ispričana, ima tako i svoje tužne i srećne momente, a uz muziku koja to dočarava, sve to je fantastično. 

        N. Pejčić