Slobodan Trkulja: Meditacija i teskoba nisu bliske mom karakteru

Slobodan Trkulja i njegov Balkanopolis u petak i subotu, 11. i 12. maja, održaće koncerte u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu, u kojem ih nije bilo čak 17 godina.

Stoga je razgovor sa Slobodanom Trkuljom i otvoren pitanjem koliko mu je, u smislu same pripreme koncerta, od produkcije do set-liste, bitno gde on i Balkanopolis sviraju...

Dok god su produkcijski uslovi ispunjeni, možemo da sviramo i za dvoje ljudi, 2.000 ili 20.000. Mnogo polažem na kvalitet zvuk i jako mi je važno da sve što stvaramo na bini bude na isti način preneto publici. Poseban je osećaj kad su u publici ljudi iz tvog grada, ljudi koji su ti obeležili detinjstvo i podržavali kada si počinjao, kada si sumnjao i padao, bili tu kada si tražio svoj put, kaže Trkulja za „Dnevnik”.

Često od umetnika čujem da je najteže nastupati „na domaćem terenu”?

Iako čovek sve odgovore mora na kraju da nađe sam, sve što sam u životu postigao kao umetnik je protkano ljubavlju svih tih ljudi. Svi su oni delom zaslužni za Balkanopolis i muziku koju stvaramo danas. Po interesovanju vidim da i dalje uživam podršku sugrađana, tako da je odgovor na tvoje pitanje - ne.

Nije mi najteže na domaćem terenu, naprotiv, još je veća radost i energija koja će ispuniti Srpsko narodno pozorište. Biće to prava muzičko-energetska bomba.

Ranije si postavljao sebi svirački teške zadatke i borio se sa sobom da ih ispuniš. Da li se još uvek ponekad vraćaš u tu fazu, istražujući granice vlastitog virtuoziteta?

Radim to i dalje, doduše ne na način na koji sam to radio ranije. Trenutno sam kreativno na mestu stvaranja zvučnih predela i emotivnih tekstura koje boje tekstove koje pišem. Moderna tradicija je i dalje stožernik zvuka, kao mesta gde se spaja duh naše narodne poezije, epski i lirski princip, sve raskošne boje naših tradicionalnih instrumenata i boja mog glasa, s modernim zvukom ovog vremena. Balkanopolis je moj kreativni svet, mesto gde nesputano stvaram i mesto na koje svi koji dođu na koncert putuju s nama.

Kada komponuješ, inspirisan si, po vlastitom priznaju, mahom ličnim doživljajima i svetom koji te okružuje. Iz tog ugla posmatrano, kakav bi novi album bio: meditativan, melanholičan, teskoban, ekstatičan..?

Sve pesme koje sam napisao su u neku ruku autobiografske i inspirisane ličnim doživljajima iz života. Meditacija i teskoba nisu bliske mom karakteru (smeh)...

Ne jednom si rekao kako je praktično kroz tvoje sazrevanje kao ličnosti sazrevala i tvoja muzika. Da si ostao „preko”, misliš da bi te odvela drugim rukavcima, ili bi tradicionalni narativ u svakom slučaju ostao dominantan?

Da nisam otišao ”preko”, verujem da ne bih video šumu od drveta. Kao što je moj jezik srpski, i jezikom moje muzike treba da bude takav. To je osnova muzike Balkanopolisa, nije važno gde živim i gde se nalazim, muziku čovek nosi u sebi.

Menja li se tvoja zvučna zamisao, i koliko, u studiju u odnosu na koncert ili, recimo, sešn sa drugim muzičarima? Dešava li se da, nakon neke svirke, požališ što je niste snimili? Ili je energija koncerta ipak nenadomestiva?

Kada snimamo, imamo jasnu misao kako pesma treba da zvuči i pratim je hrabro, gde god me odvede. Ja sam pre svega koncertni muzičar, čovek koji voli da stvara energiju, zvuk koji pokreće, muziku koja inspiriše i ruši stege i barijere u čoveku. Muzika je sila kojom se molitva prenosi, koja vam menja svaki molekul vode u organizmu. Stvarati muziku je za mene je dar i privilegija, a izvoditi je uživo pred ljudima - najveća radost. Upravo zbog toga ljudi dolaze na koncerte Balkanopolisa i upravo je ta energija - osećaj ispunjenja koji ponesu sa sobom kući. Srpsko narodno pozorište će dva dana biti dom te energije koju ćemo podeliti sa svim Novosađanima. 

M. Stajić