Slobodan Trkulja: Nov pogled na muzičko blago

Nakon 17 godina vraćaju se u SNP, a specijalan koncert povodom dvadesetogodišnjice postojanja i stvaranja „moderne tradicije“ – novog, uzbudljivog zvuka i žanra kojim pomeraju granice, održaće u gradu u kojem je Balkanopolis i nastao u organizaciji BCMT - Balkanopolis Centra za Modernu Tradiciju.

Nakon 17 godina ponovo imate koncert u SNP. Šta ste nam spremili za taj koncert?

„Koncert će biti presek muzike koju stvaram sa Balkanopolisom poslednjih 20 i kusur godina. Pripremili smo probran repertoar za istančan ukus novosadske publike upakovan u energetsku bombu. Ljudi dolaze na naše koncerte pre svega zbog muzičkog doživljaja, energije koju stvaramo, muzike koja briše granice vremena i prostora i diže kosu na glavi (smeh). Veoma se radujem ovom nastupu jer je Balkanopolis napravio krupne korake i zagazio u nove zvučne predele, otuda i naziv koncerta Balkanopolis 2.0. Imam potrebu da stalno stvaram novo i smelije, a na koncertu u Srpskom narodnom pozorištu ćemo publici pružiti upravo to. Nov pogled na naše muzičko blago.“

Nazivaju vas inovatorom drevnih zvučnih tradicija. Koliko se tokom proteklih 20 godina menjao vaš pristup stvaranju novog zvuka i žanra?

„Pristup stvaranju se menjao shodno mom ličnom rastu i sviračkim i stvaralačkim fazama kroz koje sam prolazio. U početku sam više bio okrenut stvaranju instrumentalne muzike, vrlo često tehnički zahtevne i virtuozne jer sam gurao sebe van granica komfora, terao se da sviram šta nikako nisam mogao. Glas je tad bio u drugom planu jer sebe nikad nisam doživljavao kao pevača. Tek kad sam glas prihvatio kao još jedan muzički instrument, oslobodio sam se i počeo da pevam na način na koji bih svirao instrument. U tome sam našao prostor da razvijem i svoj lični glasovni izraz. Grleno pevanje i crkveno pojanje su boje koje volim da koristim u pevanju. Ono što se nije menjalo sve ove godine je potpuno nesputan i slobodan pristup komponovanju muzike Balkanopolisa. Moderna tradicija je i dalje jedina „žanrovska” odrednica koja ide uz nas, kao karika između zvuka naše prošlosti i vizije naše budućnosti. Muzika Balkanopolisa je energija koja može da menja oblik ali njena suština ostaje ista.“

Kakav je osećaj kada svetski muzički kritičari tvrde da ste nacionalno blago?

„Simpatičan (smeh). Drago mi je pre svega da prepoznaju muziku koju stvaramo kao nacionalno blago i ispunjava me to što svetu mogu da prikažem svu lepotu naše kulture i tradicije. Naše najveće blago je naše nematerijalno nasleđe. Najveće ali i najzahtevnije za čuvanje. Svakog našeg čoveka vidim kao deo tog nacionalnog blaga, svi mi nosimo u sebi tu lepotu, plemenitost naših predaka, pesme protkane ljubavlju svih generacija koje su ih sačuvale do današnjeg dana. Sve moje kompozicije su pisane u tom duhu, uz neizostavni prizvuk filmičnog koji provocira maštu, gde se pojanje, grleno pevanje, boje gajdi, frule, kavala, tambure prepliću sa epskim zvukom gitare ili liričnim zvukom orkestra.“

Da li je ekscentrična frizura i moderni kostim deo performansa ili više vašeg identiteta?

„ Moj život ne poznaje granicu između sveta mašte i sveta koji vidimo. Čitav svet Balkanopolisa je deo mene, moje ličnosti. Moj unutrašnji svet koji je vremenom postao deo i spoljne stvarnosti, a taj moj unutrašnji svet je daleko veći i raskošniji od sveta koji vidimo i u kome kao „živimo”. Ja sam i dalje dete, prepuno mašte. U detinjstvu sam često bio veoma usamljen - deca umeju da budu izuzetno gruba kad vide da si u nečemu drugačiji, jer misle da su gori jer si ti u nečemu kao bolji. Tako sam stvarao svoj svet u kome su gajde i kaval postali moje oružje – moj mač, luk i strela. Tu nastaje sva muzika koju stvaram i Balkanopolis je prozor u taj svet. Kad sviramo, ta dva sveta postaju jedan.“

Imali ste mnogo nastupa u svetu, koji su vama bili najupečatljiviji?

„Toliko ima momenata na nastupima koje je nemoguće opisati rečima. Burni momenti poput skandiranja publike u Kini pre par meseci, kad je obezbeđenje moralo da interveniše da ih odvoji od bine jer ih je muzika toliko ponela da su počeli da se penju na binu, a samo pola sata pre toga su svetlima telefona pravili zvezdano nebo u potpunoj tišini. Nastupi pre nekoliko godina u Šangaju kad su desetine hiljada Kineza pevali sa nama na srpskom, uzdržana publika u Japanu koja u pola pesme „Goro moja” kreće sa ovacijama, suze u publici u Moskvi, Petrogradu i Hanti Mansijsku, duet sa Josipom Lisac i Metropol orkestrom u Zigodomu u Amsterdamu, momenat dok pevamo i držimo se za ruke da ne poletimo od radosti. Nedavni jubilarni koncert u rasprodatom Sava Centru, kad u novoj numeri od emocija nisam mogao više da pevam… mogao bih danima da vam nabrajam. Ali jedna scena će me pratiti čitav život. Jedini put kad smo prekinuli koncert zbog nevremena je bio u Novom Sadu. Koncert Balkanopolisa u centru na Trgu sa Metropol orkestrom pre desetak godina. Provala oblaka, kiša počinje da pljušti, voda teče na bini među strujnim kablovima. Koncert je momentalno prekinut jer struja i voda nisu dobra kombinacija, čak ni za moju frizuru (smeh). Publika ne odlazi, ni ja ne želim da odem sa bine, sedam skroz pokisao napred na rampu sa namerom da ostanem dok u publici bude i jedan čovek. Orkestar se povukao da sačuva instrumente, a publika… mokra do gole kože, sa osmehom na licu mi peva „Lepe moje crne oči, pogledajte na me”… plakao sam kao kiša… 20-ak minuta kasnije, crni oblak preleće trg i odlazi, kiša je potpuno stala. Vodu su obrisali, orkestar se vraća na binu i nastavljamo koncert „na krilima vetra” što bi rekla aždaja iz mog omiljenog crtanog filma sa Ser Žiletom. (smeh). Čitav život mi je ispisan predivnim trenucima koje je oplemenila muzika. Jedva čekam nov koncert u Novom Sadu. Ovaj grad ima posebnu energiju.“

Snežana Milanović

Hristos voskrese!

Šta je za vas najlepši deo Uskrsa, kako ga slavite i koji mirisi, ukusi ili muzika vas vezuju za ovaj praznik?

„Porodica na okupu i zajednički odlazak na vaskršnju liturgiju su najlepši deo praznika. Zvuk vaskršnjeg tropara i bratija manastira Kovilj su mi uvek prva zvučna asocijacija. Radost koju ovaj praznik nosi čoveka ispunjava i pokreće da se promeni, da bude bolja verzija sebe, da odbaci starog čoveka i slabosti, poziva da se žrtvujemo jedni za druge kao što se Hristos žrtvovao za nas i hrabro živimo u saznanju da životu nema kraja. Vera u Vaskresenje je stožernik pravoslavnog života, zato je Vaskrs praznik nad praznicima. Nek vam je svima srećan praznik i da ga provedete okupani ljubavlju svojih bližnjih. Hristos voskrese!“