Sećanje: Zoran Simjanović (1946–2021), kompozitor

Rođen je 11. maja 1946. u Beogradu i rano se zainteresovao za muziku. Pre no što je krenuo u školu roditelji su ga poslali na časove kod porodične prijateljice, pijanistkinje Jelene Kršić. I premda će, po vlastitom priznanju, klavir biti njegov prvi bukvar, plan nije bio da notama posveti ceo život. Ipak, kao deo rok sastava Siluete i Elipse ostavio je trag i u počecima istorije domaćeg rokenrola 60-ih godina prošlog veka.

– Kad smo počinjalui, sviranje nam je bila zabava. Mi ćemo jednog dana da se poženimo, pa će naša deca da slušaju ovo što mi sad sviramo – to je bio vrhunac naše želje, ništa više –  ispričao je u jednom intervjuu. – Upisao sam Pravni fakultet i nije mi padalo na pamet da radim ništa drugo, osim da postanem advokat. Ali, Elipse onda pobede na Beogradskoj gitarijadi. Čuje nas Zoran Hristić koji je tada pisao za film Nemirni Kokana Rakonjca, u kome je trebalo da bude i rok muzike. Jednog dana on dođe kod mene i kaže: “Ja ne znam da pišem za rokere, šta da radim?” Kažem mu: “Napiši ti melodiju i harmoniju, ja ću sve to da sredim.” I tako i bude. Pita me: “Šta ti studiraš?” “Prava.” “Zašto ne upišeš Fakultet muzičke umetnosti?” I ostavim Pravni, upišem se na Fakultet muzičke umetnosti, i završim ga.

Scenskom muzikom se Simjanović početkom sedamdesetigh i od tada je neprestano sarađivao sa filmskim produkcijama, televizijama i pozorištima, domaćim ali i iz sveta. Prve profesionalne zvučne kulise, koje je potpisao, bile su  za Fejdoovu Damu iz Maksima u režiji Milenka Marižića na sceni JDP-a, još dok je bio u vojsci u Somboru, da bi ubrzo potom napisao muziku i za Maričićevu televizijsku dramu „Ljubičice”. A onda je došla kultna serija Srđana Karanovića i Rajka Grlića „Grlom u jagode”, da bi u potonjim godinama Simjanović muzikom utisnuo nezaboravan pečat u ostvarenjima “Specijalno vaspitanje”, “Miris poljskog cveća”, “Nacionalna klasa”, “Petrijin venac”, “Sjećaš li se, Doli Bel”, “Maratonci trče počasni krug”, “Balkan ekspres”, “Otac na službenom putu”, “Lepota poroka”, „Anđeo čuvar”, “Sabirni centar”, “Tito i ja”, “Tango Argentino”, “Bure baruta”...  I kao što su popularne replike iz ovih filmova i danas žive među raznim generacijama gledalaca, tako je ostala da živi i njegova muzika. Ali, postoji i drugačiji primer - neki filmovi su zaboravljeni, ali se iz njih pamte Simjanovićeve kompozicije.

– Moj zadatak je bio da muzikom promovišem film, i zato nikada nisam dozvolio da mi se muzika koristi za reklame, bez obzira na to koliko žele da plate. Kad čuješ muziku moraš da vidiš sliku iz filma, a ne neku mašinu za veš ili deteryent. Samo sam jednom dozvolio da koriste moju muziku za reklamni spot, i to iz Nacionalne klase Gorana Markovića. Zovu me iz jedne firme, kažu dele fijate pa bi bilo genijalno da u spotu puste Flojda iz Nacionalne klase. Ja kažem ne može, zato što njihova reklama nema nikakve veze sa filmom. Međutim, padne mi napamet da zovu Dragana Nikolića da im glumi u spotu. Ako on pristane, onda će gledalac pesmu da spoji sa filmom, i onda neka uzmu muziku – kažem im. I tako je i bilo. Posle je Gaga honorar dao za lečenje neke devojke.

Među brojnim nagradama koje je dobio su i dve Zlatne arene za rad na ostvarenjima “Miris poljskog cveća” (1978) i “Balkan ekspres” (1983), zatim „Aleksandar Lifka” , koju mu je 2012. dodelio Festival evropskog filma Palić za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, a pre tri godine je dobio i priznanje  „Darko Kraljić” Udruženja kompozitora Srbije. Takođe, filmovi za koje je pisao muziku osvajali su nagrade na svim velikim svetskim festivalima (Kan, Venecija, Montreal, Manila, San Sebastijan, Valencija, Korzika, Istanbul). Napisao je knjigu „Kako sam postao i prestao da budem roker“, a njegova diskografija, pak, obuhvata više od 25 izdanja. Od 1993. godine predavao je primenjenu muziku na Fakultetu dramskih umetnosti, od 1999. do 2002. i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a od 2000. do 2003. i na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju. Predavao je i u filmskoj školi ”Dunav filma”, Višoj elektrotehničkoj školi u Beogradu, kao i na Akademiji umetnosti ”Braća Karić”. “Narodna knjiga” objavila mu je biografsku knjigu ”Kako sam postao i prestao da budem roker”. Bio je žlan Evropske filmske akademije, SACEM-a, francuskog udruženja kompozitora, kao i ASIFE - svetskog udruženja za animirani film.

– Kad smo snimali Anđela čuvara Gorana Paskaljevića, moju pesmu je pevao Šaban Bajramović. Odemo u studio kod Enca Lesića, Šaban peva, mi snimamo, i na kraju pesme on otpeva nešto potpuno u španskom stilu, nešto što ja nisam komponovao. Ja i Enco spustimo reglere, pitamo ga: “Otkud ti ovo na kraju?” On kaže: “Otkud znam!” Ako koristiš samo mozak, a izostaviš talenat, ne može ništa da ispadne. Ja sam toga svestan kad učim studente. Jasno mi je da mogu da ih naučim samo zanatu. Sve ostalo moraju da nađu u sebi – poruka je legendarnog Simketa, iza koga su ostali i neprolazni hitovi kao što su „Flojd”, „Tango argentino”, „Sajbija”, „Na morskome plavom žalu” i, naravno – „Poslednji tango”. 

M. S.