Сећање: Зоран Симјановић (1946–2021), композитор

Рођен је 11. маја 1946. у Београду и рано се заинтересовао за музику. Пре но што је кренуо у школу родитељи су га послали на часове код породичне пријатељице, пијанисткиње Јелене Кршић. И премда ће, по властитом признању, клавир бити његов први буквар, план није био да нотама посвети цео живот. Ипак, као део рок састава Силуете и Елипсе оставио је траг и у почецима историје домаћег рокенрола 60-их година прошлог века.

– Кад смо почињалуи, свирање нам је била забава. Ми ћемо једног дана да се поженимо, па ће наша деца да слушају ово што ми сад свирамо – то је био врхунац наше жеље, ништа више –  испричао је у једном интервјуу. – Уписао сам Правни факултет и није ми падало на памет да радим ништа друго, осим да постанем адвокат. Али, Елипсе онда победе на Београдској гитаријади. Чује нас Зоран Христић који је тада писао за филм Немирни Кокана Ракоњца, у коме је требало да буде и рок музике. Једног дана он дође код мене и каже: “Ја не знам да пишем за рокере, шта да радим?” Кажем му: “Напиши ти мелодију и хармонију, ја ћу све то да средим.” И тако и буде. Пита ме: “Шта ти студираш?” “Права.” “Зашто не упишеш Факултет музичке уметности?” И оставим Правни, упишем се на Факултет музичке уметности, и завршим га.

Сценском музиком се Симјановић почетком sеdamdеsеtigh и од тада је непрестано сарађивао са филмским продукцијама, телевизијама и позориштима, домаћим али и из света. Прве професионалне звучне кулисе, које је потписао, биле су  за Фејдоову Даму из Максима у режији Миленка Марижића на сцени ЈДП-а, још док је био у војсци у Сомбору, да би убрзо потом написао музику и за Маричићеву телевизијску драму „Љубичице”. А онда је дошла култна серија Срђана Карановића и Рајка Грлића „Грлом у јагоде”, да би у потоњим годинама Симјановић музиком утиснуо незабораван печат у остварењима “Специјално васпитање”, “Мирис пољског цвећа”, “Национална класа”, “Петријин венац”, “Сјећаш ли се, Доли Бел”, “Маратонци трче почасни круг”, “Балкан експрес”, “Отац на службеном путу”, “Лепота порока”, „Анђео чувар”, “Сабирни центар”, “Тито и ја”, “Танго Аргентино”, “Буре барута”...  И као што су популарне реплике из ових филмова и данас живе међу разним генерацијама гледалаца, тако је остала да живи и његова музика. Али, постоји и другачији пример - неки филмови су заборављени, али се из њих памте Симјановићеве композиције.

– Мој задатак је био да музиком промовишем филм, и зато никада нисам дозволио да ми се музика користи за рекламе, без обзира на то колико желе да плате. Кад чујеш музику мораш да видиш слику из филма, а не неку машину за веш или dеtеryеnt. Само сам једном дозволио да користе моју музику за рекламни спот, и то из Националне класе Горана Марковића. Зову ме из једне фирме, кажу деле фијате па би било генијално да у споту пусте Флојда из Националне класе. Ја кажем не може, зато што њихова реклама нема никакве везе са филмом. Међутим, падне ми напамет да зову Драгана Николића да им глуми у споту. Ако он пристане, онда ће гледалац песму да споји са филмом, и онда нека узму музику – кажем им. И тако је и било. После је Гага хонорар дао за лечење неке девојке.

Међу бројним наградама које је добио су и две Златне арене за рад на остварењима “Мирис пољског цвећа” (1978) и “Балкан експрес” (1983), затим „Александар Лифка” , коју му је 2012. доделио Фестивал европског филма Палић за изузетан допринос европској кинематографији, а пре три године је добио и признање  „Дарко Краљић” Удружења композитора Србије. Такође, филмови за које је писао музику освајали су награде на свим великим светским фестивалима (Кан, Венеција, Монтреал, Манила, Сан Себастијан, Валенција, Корзика, Истанбул). Написао је књигу „Како сам постао и престао да будем рокер“, а његова дискографија, пак, обухвата више од 25 издања. Од 1993. године предавао је примењену музику на Факултету драмских уметности, од 1999. до 2002. и на Факултету музичке уметности у Београду, а од 2000. до 2003. и на Факултету драмских умјетности на Цетињу. Предавао је и у филмској школи ”Дунав филма”, Вишој електротехничкој школи у Београду, као и на Академији уметности ”Браћа Карић”. “Народна књига” објавила му је биографску књигу ”Како сам постао и престао да будем рокер”. Био је жлан Европске филмске академије, САЦЕМ-а, француског удружења композитора, као и АСИФЕ - светског удружења за анимирани филм.

– Кад смо снимали Анђела чувара Горана Паскаљевића, моју песму је певао Шабан Бајрамовић. Одемо у студио код Енца Лесића, Шабан пева, ми снимамо, и на крају песме он отпева нешто потпуно у шпанском стилу, нешто што ја нисам компоновао. Ја и Енцо спустимо реглере, питамо га: “Откуд ти ово на крају?” Он каже: “Откуд знам!” Ако користиш само мозак, а изоставиш таленат, не може ништа да испадне. Ја сам тога свестан кад учим студенте. Јасно ми је да могу да их научим само занату. Све остало морају да нађу у себи – порука је легендарног Симкета, иза кога су остали и непролазни хитови као што су „Флојд”, „Танго аргентино”, „Сајбија”, „На морскоме плавом жалу” и, наравно – „Последњи танго”. 

М. С.