Resital dua Pavlović – Gorunović: Posveta Betovenu

Šteta što njen pravi ambijent za muziciranje nije uvršten u aktuelne moderne kulturne stanice ustanovljene u poslednje vreme u raznim delovima Novog Sada, kao Evropske prestonice kulture. Tim pre što bi, zahvaljujući njenoj situiranosti u području većine novosadskih fakulteta, ona bila najneposrednije na „usluzi“ brojnim studentima koji bi adekvatnom reklamom lako došli do vrhunskih programa, i na „licu mesta“ bili učesnici bogatijeg i kvalitetnijeg socijalnog i umetničkog života u svom celodnevnom okruženju. Ne znamo koliko je do sada bilo događaja u ovoj dvorani, ali smo sigurni da bi se nastup violiniste Miroslava Pavlovića i pijanistkinje Biljane Gorunović, mogao označiti kao kvalitetan iskorak u njenoj umetničke delatnosti. Šteta što Betovenovo veče ovih renomiranih i cenjenih instrumentalista i profesora novosadske Akademije umetnosti nije najavljeno u medijima, no publike je, na sreću, bilo, mada se, istina, njihovo koncertiranje odvijalo većinom pred kolegama, studentima i retkim redovnijim posetiocima muzičkih programa koji su slučajno saznali za ovaj resital.

Duo Pavlović - Gorunović s razlogom egzistira već niz godina, te iz njihovog zajedničkog sviranja, pored visokog profesionalizma, sličnog razmišljanja i ozbiljne pripremljenosti i pristupa repertoaru, uvek isijava komplementarnost shvatanja dela i tumačenja, stopljenost unisona, izbalansiranost zvučnog intenziteta i dinamičkog nijansiranja, što sve zajedno doprinosi utisku o duboko osmišljenim i jasno ostvarenim zajedničkim interpretacijama. Slučajno ili ne, desilo se da je njihov prvi koncert u ovoj sezoni održan samo nekoliko dana pošto se navršilo 195 godina od smrti Ludviga van Betovena (26. marta 1827), a sigurno je da je Miroslav Pavlović kao izvanredni koncertmajstor Beogradske filharmonije (na kom mestu je od 1999. godine) za početak s razlogom odabrao dve kompozitorove romanse za violinu i orkestar (u verziji s klavirom). Obe su posvećene austrijskom violinskom virtuozu, violisti i dirigentu Ignacu Šupancigu, osnivaču i prvog profesionalnog gudačkog kvarteta „Razumovski“ i Betovenovom prijatelju, i obe su napisane u obliku ronda s logičnim, ali i drugačijim ponavljanjima glavnih tema (refrena).

Prvo je kao uvod dostojanstvenog ali i sentimentalnog karaktera izvedena Romansa broj 2 u Ef-duru, opus 50 (iz 1798) s naglaskom na isticanju delikatnosti violinske melodije uvedene nežno gracioznim solom refrena, upletenim potom i u svaku od dve dramatičnije epizode. Nasuprot poetičnosti i kontemplativnosti, odnosno glatkoći kantabilne melodike ove druge romanse, Romansa broj 1 u Ge-duru, opus 40 (inače nastala četiri godine kasnije, 1802), shvaćena kao „priprema“ za finalni rondo Violinskog koncerta u De-duru, opus 61, uprkos svom lirizmu, pruža više suptilnih kontrasta, koje su umetnici i prikazali ne samo u tihoj dinamici i nežno okidanim žicama, nego i u samosvesnom ali i iskrenom refrenu s violinskim pevom (u kom svirač „prati sam sebe“ u dvohvatima), potom i elegantno ukrašenim u uzdižućoj apoteoznoj melodiji u visokom registru, pri njegovoj rapsodičnoj, završnoj pojavi. Takođe i u lepo istaknutoj „ciganskoj“ noti u drugoj molskoj epizodi, kao i dugom trileru u poslednjim taktovima.

Posvetu i vrhunac omaža Betovenu duo Pavlović – Gorunović je ostvario tumačenjem jedne od najpoznatijih i najznačajnijih autorovih violinskih sonata, devete od deset po redu, Sonate u A-duru, opus 47, poznate kao Krojcerova sonata, nazvane po imenu takođe slavnog umetnika kome je kasnije posvećena. Vezu s romansama čini vreme njenog nastanka (1803. godina) slično kao i svih ostalih (izuzev Desete sonate u Ge-duru, opus 96 iz 1812) i puno ostvarenje zrelog klasicističkog stila. U pravoj meri potpuno ravnopravnih i uravnoteženih instrumenata, iskričavih dijaloga između partnera i melodijskog zgušnjavanja, interpretacija je zračila uzbudljivom koncertantnom i ritmičkom energijom. Ipak, ni u jednom trenutku, iako je njihov prisni dijalog bio usmeren prema virtuoznom izvođačkom konceptu, njihovo muziciranje nije prelazilo granice dobrog ukusa, na račun praznog efekta. U tom smislu, ne samo u furioznom Prestu prvog stava (s kratkim uvodnim Adagiom) i agresivnom finalu, koje uporno stremi karakteru tarantele, pa čak i srednjem, upravo čarobno donetom stavu u obliku varijacija (sinkopirane teme i njenih, prvenstveno kolorističkih izmena), utisak su ostavili pođednako svojom tehnikom, preciznom artikulacijom, bogatom tonskom gamom, muzikalno oblikovanim frazama i finom senzibilnošću, ali i prirodnošću ispoljavanja svojih sposobnosti i ozbiljnosti predavanja.

Marija Adamov