Реситал дуа Павловић – Горуновић: Посвета Бетовену

Штета што њен прави амбијент за музицирање није уврштен у актуелне модерне културне станице установљене у последње време у разним деловима Новог Сада, као Европске престонице културе. Тим пре што би, захваљујући њеној ситуираности у подручју већине новосадских факултета, она била најнепосредније на „услузи“ бројним студентима који би адекватном рекламом лако дошли до врхунских програма, и на „лицу места“ били учесници богатијег и квалитетнијег социјалног и уметничког живота у свом целодневном окружењу. Не знамо колико је до сада било догађаја у овој дворани, али смо сигурни да би се наступ виолинисте Мирослава Павловића и пијанисткиње Биљане Горуновић, могао означити као квалитетан искорак у њеној уметничке делатности. Штета што Бетовеново вече ових реномираних и цењених инструменталиста и професора новосадске Академије уметности није најављено у медијима, но публике је, на срећу, било, мада се, истина, њихово концертирање одвијало већином пред колегама, студентима и ретким редовнијим посетиоцима музичких програма који су случајно сазнали за овај реситал.

Дуо Павловић - Горуновић с разлогом егзистира већ низ година, те из њиховог заједничког свирања, поред високог професионализма, сличног размишљања и озбиљне припремљености и приступа репертоару, увек исијава комплементарност схватања дела и тумачења, стопљеност унисона, избалансираност звучног интензитета и динамичког нијансирања, што све заједно доприноси утиску о дубоко осмишљеним и јасно оствареним заједничким интерпретацијама. Случајно или не, десило се да је њихов први концерт у овој сезони одржан само неколико дана пошто се навршило 195 година од смрти Лудвига ван Бетовена (26. марта 1827), а сигурно је да је Мирослав Павловић као изванредни концертмајстор Београдске филхармоније (на ком месту је од 1999. године) за почетак с разлогом одабрао две композиторове романсе за виолину и оркестар (у верзији с клавиром). Обе су посвећене аустријском виолинском виртуозу, виолисти и диригенту Игнацу Шупанцигу, оснивачу и првог професионалног гудачког квартета „Разумовски“ и Бетовеновом пријатељу, и обе су написане у облику ронда с логичним, али и другачијим понављањима главних тема (рефрена).

Прво је као увод достојанственог али и сентименталног карактера изведена Романса број 2 у Еф-дуру, опус 50 (из 1798) с нагласком на истицању деликатности виолинске мелодије уведене нежно грациозним солом рефрена, уплетеним потом и у сваку од две драматичније епизоде. Насупрот поетичности и контемплативности, односно глаткоћи кантабилне мелодике ове друге романсе, Романса број 1 у Ге-дуру, опус 40 (иначе настала четири године касније, 1802), схваћена као „припрема“ за финални рондо Виолинског концерта у Де-дуру, опус 61, упркос свом лиризму, пружа више суптилних контраста, које су уметници и приказали не само у тихој динамици и нежно окиданим жицама, него и у самосвесном али и искреном рефрену с виолинским певом (у ком свирач „прати сам себе“ у двохватима), потом и елегантно украшеним у уздижућој апотеозној мелодији у високом регистру, при његовој рапсодичној, завршној појави. Такође и у лепо истакнутој „циганској“ ноти у другој молској епизоди, као и дугом трилеру у последњим тактовима.

Посвету и врхунац омажа Бетовену дуо Павловић – Горуновић је остварио тумачењем једне од најпознатијих и најзначајнијих ауторових виолинских соната, девете од десет по реду, Сонате у А-дуру, опус 47, познате као Кројцерова соната, назване по имену такође славног уметника коме је касније посвећена. Везу с романсама чини време њеног настанка (1803. година) слично као и свих осталих (изузев Десете сонате у Ге-дуру, опус 96 из 1812) и пуно остварење зрелог класицистичког стила. У правој мери потпуно равноправних и уравнотежених инструмената, искричавих дијалога између партнера и мелодијског згушњавања, интерпретација је зрачила узбудљивом концертантном и ритмичком енергијом. Ипак, ни у једном тренутку, иако је њихов присни дијалог био усмерен према виртуозном извођачком концепту, њихово музицирање није прелазило границе доброг укуса, на рачун празног ефекта. У том смислу, не само у фуриозном Престу првог става (с кратким уводним Адагиом) и агресивном финалу, које упорно стреми карактеру тарантеле, па чак и средњем, управо чаробно донетом ставу у облику варијација (синкопиране теме и њених, првенствено колористичких измена), утисак су оставили пођеднако својом техником, прецизном артикулацијом, богатом тонском гамом, музикално обликованим фразама и фином сензибилношћу, али и природношћу испољавања својих способности и озбиљности предавања.

Марија Адамов