RADOMAN KANJEVAC: U duši sam roker, ali nisam u telu

Novi mediji se trude da ga potisnu. Radio kao medij, da li će preživeti i kakva mu je budućnost?

- Pojava interneta učinila je da radio postane dostupniji nego što je bio ranije. Vi danas, ako imate internet, možete svaki radio program slušati uživo na bilo kojoj tački sveta, što je pre samo dvadeset godina bilo nezamislivo. Poezija, pozorište, radio, koncert klasične muzike su pojave koje će uvek postojati jer u njima postoji nešto što je izvan svakog vremena. Kad je reč o tom jubileju on je veoma važan samim tim što u Srbiji nema mnogo institucija starijih od sto godina. Važnost Radio Beograda u srpskoj kulturi je takva da bi ponekad trebalo da ustanemo kad izgovorimo to ime, jer ne postoji značajna ličnost u srpskoj kulturi, od Andrića, Crnjanskog, Dušana Radovića, Veljka Petrovića do Mire Trailović, Dejana Đurovića, Nikole Karaklajića i mnogih drugih velikih pisaca, reditelja, glumaca ili kompozitora, da tokom tog veka nije nešto radila u Radio Beogradu. Normalno je da on nije slušan kao u vreme kad nije bilo ni televizije, ni interneta, ali lepota radija i nije u masovnosti nego u intimnosti, u osećanju da neko misli na vas i kad ste sasvim sami, da neki glas ili jedna muzička numera može da vam ulepša dan, kao što neka izuzetna emisija može da vas promeni zauvek.

Emisije koje ste uređivali na radiju „Niko kao ja”, „To je samo rokenrol” itd. govore li da ste u duši i dalje roker?

- U duši jesam, ali za telo više nisam siguran. Šalim se, naravno. Mislim da većina ljudi i u poznim godinama zadrži svoje najvažnije osobine iz mladosti: muzički ukus, način ophođenja, čak i frizuru. Te neke zarazne bolesti koje dobijemo u formativnim godinama najčešće su neizlečive do kraja života. Zahvaljujući filmu i rok muzici mi smo sačuvali u sebi nostalgičnu predstavu o dvadesetom veku, uprkos svim ratovima i nesrećama  koje su se događale u tom stoleću. Iako radim u jednom etabliranom mediju iz mene često progovori ono što je neko svojevremeno formulisao kao parolu „sviđa mi se da ti ne bude prijatno”. Taj način života koji uključuje ironičan odnos prema svetu, kritiku svega postojećeg, neposrednost u komuniciranju s ljudima, imam i danas jednako kao i pre trideset godina.

Tome u prilog ide i podsećanje da ste uradili tekstove za neke od najvećih hitova grupe „Galija”. Kako je došlo do te saradnje?

- To je uglavnom već poznata priča. Mi smo se upoznali na moru, u jednom rokenrol kampu u Makarskoj. Nekoliko godina smo se družili pre nego što sam napisao prve pesme za njih. Voleo sam taj bend i pre nego što smo počeli da sarađujemo, jer su oni uvek uživo zvučali onako kako treba da zvuči pravi rokenrol bend. Mi smo se od prvog dana dobro razumeli na nekom ljudskom nivou i naš odnos nikad nije bio samo poslovan. Mislim da se to čuje i u većini naših pesama. Međutim, bez obzira što su te pesme bile veliki hitovi i što ih ljudi i danas rado slušaju, ne volim da idealizujem tu saradnju. Ja sam bio samo jedna faza u radu tog benda, kao što su oni bili jedna faza u onome što sam ja radio u životu. Poslednju pesmu za „Galiju” sam napisao pre trideset godina. To je čitava jedna večnost.

Postoji li negde u arhivi i nesuđeni album „Galije” sa vašim pesmama, poput „Ti si moja jedina partija”, koji nikada nije zvanično izašao?

- Možda postoji negde u nekom tonskom arhivu. Te pesme smo pisali u predvečerje prvih višestranačkih izbora. Nisam siguran da bi one danas ostavile neki utisak, jer se u međuvremenu sve promenilo. Nismo objavili ni neke druge pesme koje su, po mom mišljenju, bile bolje od tih predizbornih songova, kao što su, na primer, pesme „Ona radi na radiju”, „Kada ostaneš sama” i još nekoliko njih koje bi, po mom mišljenju, bile u to vreme hitovi, a danas bi, verovatno, bile dobre, stare numere iz devedesetih.

Radio, muzika, poezija...vaše stvaralaštvo pođednako cene i Bećković i Petar Janjatović, to jest predstavnici i visoke i popularne kulture. Da li vam je to i bio cilj - da budete komunikativni, razumljivi širokom krugu i čitalaca i slušalaca?

- Borhes je rekao da u umetnosti vredi samo ono što je arhetipsko, dakle prepoznatljivo. Kad čujete na nekom stadionu kako hiljadu ljudi peva vašu pesmu, vi osetite u isto vreme moć poezije i muzike i shvatite da ta pesma nekom drugom znači možda i više nego što je značila vama. Dobra pesma nikad nije kompromis, ona je uvek istinski izraz njenog autora. Kad pišete vi ne razmišljate o komunikativnosti. Svaki pesnik na svetu bi voleo da njegova pesma bude najkomunikativnija i da je razume što više ljudi. Samo retki, međutim, uspevaju to i da ostvare.

Nemanja Savić