РАДОМАН КАЊЕВАЦ: У души сам рокер, али нисам у телу

Нови медији се труде да га потисну. Радио као медиј, да ли ће преживети и каква му је будућност?

- Појава интернета учинила је да радио постане доступнији него што је био раније. Ви данас, ако имате интернет, можете сваки радио програм слушати уживо на било којој тачки света, што је пре само двадесет година било незамисливо. Поезија, позориште, радио, концерт класичне музике су појаве које ће увек постојати јер у њима постоји нешто што је изван сваког времена. Кад је реч о том јубилеју он је веома важан самим тим што у Србији нема много институција старијих од сто година. Важност Радио Београда у српској култури је таква да би понекад требало да устанемо кад изговоримо то име, јер не постоји значајна личност у српској култури, од Андрића, Црњанског, Душана Радовића, Вељка Петровића до Мире Траиловић, Дејана Ђуровића, Николе Караклајића и многих других великих писаца, редитеља, глумаца или композитора, да током тог века није нешто радила у Радио Београду. Нормално је да он није слушан као у време кад није било ни телевизије, ни интернета, али лепота радија и није у масовности него у интимности, у осећању да неко мисли на вас и кад сте сасвим сами, да неки глас или једна музичка нумера може да вам улепша дан, као што нека изузетна емисија може да вас промени заувек.

Емисије које сте уређивали на радију „Нико као ја”, „То је само рокенрол” итд. говоре ли да сте у души и даље рокер?

- У души јесам, али за тело више нисам сигуран. Шалим се, наравно. Мислим да већина људи и у позним годинама задржи своје најважније особине из младости: музички укус, начин опхођења, чак и фризуру. Те неке заразне болести које добијемо у формативним годинама најчешће су неизлечиве до краја живота. Захваљујући филму и рок музици ми смо сачували у себи носталгичну представу о двадесетом веку, упркос свим ратовима и несрећама  које су се догађале у том столећу. Иако радим у једном етаблираном медију из мене често проговори оно што је неко својевремено формулисао као паролу „свиђа ми се да ти не буде пријатно”. Тај начин живота који укључује ироничан однос према свету, критику свега постојећег, непосредност у комуницирању с људима, имам и данас једнако као и пре тридесет година.

Томе у прилог иде и подсећање да сте урадили текстове за неке од највећих хитова групе „Галија”. Како је дошло до те сарадње?

- То је углавном већ позната прича. Ми смо се упознали на мору, у једном рокенрол кампу у Макарској. Неколико година смо се дружили пре него што сам написао прве песме за њих. Волео сам тај бенд и пре него што смо почели да сарађујемо, јер су они увек уживо звучали онако како треба да звучи прави рокенрол бенд. Ми смо се од првог дана добро разумели на неком људском нивоу и наш однос никад није био само послован. Мислим да се то чује и у већини наших песама. Међутим, без обзира што су те песме биле велики хитови и што их људи и данас радо слушају, не волим да идеализујем ту сарадњу. Ја сам био само једна фаза у раду тог бенда, као што су они били једна фаза у ономе што сам ја радио у животу. Последњу песму за „Галију” сам написао пре тридесет година. То је читава једна вечност.

Постоји ли негде у архиви и несуђени албум „Галије” са вашим песмама, попут „Ти си моја једина партија”, који никада није званично изашао?

- Можда постоји негде у неком тонском архиву. Те песме смо писали у предвечерје првих вишестраначких избора. Нисам сигуран да би оне данас оставиле неки утисак, јер се у међувремену све променило. Нисмо објавили ни неке друге песме које су, по мом мишљењу, биле боље од тих предизборних сонгова, као што су, на пример, песме „Она ради на радију”, „Када останеш сама” и још неколико њих које би, по мом мишљењу, биле у то време хитови, а данас би, вероватно, биле добре, старе нумере из деведесетих.

Радио, музика, поезија...ваше стваралаштво пођеднако цене и Бећковић и Петар Јањатовић, то јест представници и високе и популарне културе. Да ли вам је то и био циљ - да будете комуникативни, разумљиви широком кругу и читалаца и слушалаца?

- Борхес је рекао да у уметности вреди само оно што је архетипско, дакле препознатљиво. Кад чујете на неком стадиону како хиљаду људи пева вашу песму, ви осетите у исто време моћ поезије и музике и схватите да та песма неком другом значи можда и више него што је значила вама. Добра песма никад није компромис, она је увек истински израз њеног аутора. Кад пишете ви не размишљате о комуникативности. Сваки песник на свету би волео да његова песма буде најкомуникативнија и да је разуме што више људи. Само ретки, међутим, успевају то и да остваре.

Немања Савић