Piano Summer u Vranju: Vrhunska demonstracija upotrebe klavira

Prva tri resitala pripala su gostima iz inostranstva, a ostale su pripremili domaći pijanisti, od kojih će prva nastupiti naša Rita Kinka.

Na večeri svečanog otvaranja manifestacije u punoj (kao i ranijih godina) sali Doma Vojske Srbije, posle oficijelnog uvoda, prvi put se u Vranju „muzički“ predstavio Zoran Imširović, umetnički direktor fastivala, čije organizatorske, animatorske, prevodilačke i obrazovne aktivnosti daju originalan pečat celom, ne samo za ovaj grad, izuzetno značajnom događaju. Mlad, u punom smislu vredan i agilan kulturni poslenik, koji je posle studija ostao u Minhenu odakle se i razastire njegova kulturološka misija na nekadašnju domovinu, poseban afinitet gaji prema delima nemačkih autora. To je pokazao odabirom ciklusa „Krajslerijana“ Roberta Šumana, čiji celokupni opus ima svoje ishodište u klaviru i rezultat je najtananije refleksivnosti. Upravo refleksivnost je osobina koja bi se mogla izdvojiti u sagledavanju interpretacije ovog inteligentnog i samosvojnog umetnika, ali ništa manje nisu prepoznatljive ni znalačka pripremljenost i studioznost, izražene pođednako i u lirskim trenucima i u odsecima snažnije betovenovske uzburkanosti. Pri tome, sve delove ove osmostavne kompozicije Imširović povezuje prirodnim muzičkim tokom i logičnošću predavanja, i nadasve, ličnim pristupom i originalnošću tumačenja. Osobenost predstavljanja krasila je i izvođenje „Pogrebne povorke“ Franca Lista, čiji lagani marševski hod prate snažne dinamičke promene kroz celu klavijaturu, u svim registrima kvalitetnog, novog instrumenta marke „Štajngreber“, specijalno dopremljenog iz slavnog nemačkog grada Bajrojta u kojem se proizvodi. Njegov fino obojen, meko zaobljen, još u punoj meri nerazrađen zvuk, pijanista je uspešno „izvukao“ i kod narativnog, u basovima upravo „tragičarskog“ tona, ali i u svetlije obojenim kantilenama. To se potom ogledalo i u Šopenovim Nokturnima opus 27, da bi vrhunac resitala naslovljenog kao „Sumrak romantizma“ Imširović ostvario na kraju večeri, naglašeno refleksivnim tumačenjem Sonate broj 9 („Crna misa“) Aleksandra Skrjabina, kojim je još jednom svestrano prikazao sve odlike svog pijanizma.

Prirodno je, druge večeri Piano Summer festa usledio program Imširovićevog nekadašnjeg profesora Majkla Leslija, jednog od najznačajnijih pijanista poreklom iz Australije, koji je za centralno mesto delovanja izabrao Minhen u kom se i sam nekada školovao i osvajao prestižne nagrade (između ostalih i na takmičenju ARD). Respektabilan poznavalac i izvođač gotovo celokupne klavirske literature, s posebnim akcentom na opusima Baha, Betovena, Šuberta i Šenberga, Majkl Lesli je postao ljubimac publike u Vranju gde boravi već treći put. Dok je Imširović svirao kompozicije koje su prethodile impresionizmu, njegov profesor je izabrao one koje pripadaju prvoj polovini 20. veka, povezavši ih nazivom „Novi putevi“. Posebna dragocenost Leslijevom tumačenju dala su njegova verbalna objašnjenja koja je pasionirano prenosio publici (preko odličnog i spontanog Imširovićevog prevoda) pođednako znatiželjnoj i zainteresovanoj za svako delo, bez obzira radi li se o Bartoku, Šenbergu, Stravinskom ili Prokofjevu. Kao da slušaju Šopena ili Betovena, posetioci Doma Vojske su bez rezerve i predrasuda o „modernosti“ sada već sto godina starih ostvarenja, otvoreni za svaki zvuk i stil, prihvatali sve kompozicije, posebno one inspirisane univerzalnom jezikom narodne muzike (mađarske), kao što su Klavirska sonata i Šest igara u bugarskom ritmu Bele Bartoka. Vrhunska demonstracija upotrebe klavira kao udaračkog instrumenta, najupečatljivija kada su u pitanju igrački ritmovi, skokovi, akcenti (Bartokova dela), ali i kao izvođača disonantnih akorda i „nepevljivih“ melodija kod Arnolda Šenberga, kulminirala je upravo u Šest malih klavirskih komada opus 19, koje je pijanista doneo suptilno i duhovito, transparentno „iscrtanih“, ali i delikatno „stakatiranih“ nota, svakom od Šenbergovih „krokija“ dajući pečat ličnog duha i šarma. Takođe s uverljivo (i jezički i muzički) „objašnjenim“ detaljima predstavljena je i neoklasična Sonata Igora Stravinskog (s naglašeno preludijumsko – etidnim karakterom finalnog stava) i Sedma sonata Sergeja Prokofjeva („Lenjingradska“) koja je svojim moćnim „tokatnim“ udarima, pa i onim sazvučjima „svetlijeg“ karaktera, kao i  u svim aspektima, izvanrednom zvučnošću, digla publiku na noge, koja je dugim aklamiranjem pozdravljala izvođenja velikog umetnika.

Marija Adamov