Novosadska „Hašira” na horskom takmičenju i festivalu u Bad Išlu
Ako je muzika jedan od najuniverzalnijih jezika kojim se mogu izraziti snažne i najrazličitije emocije, pa tako i najlakše ostvariti komunikacija među ljudima različitih nacija, porekla i obrazovanja, ali i predstaviti nacionalna umetnost i tradicija, onda je razumljivo što je Hor Jevrejske opštine Novi Sad „Hašira“ svoju kulturološku misiju nastavio i u ovoj, za ansambl važnoj sezoni, u kojoj će krajem jeseni obeležiti i svoj značajni, 25-godišnji jubilej.
Upravo u znaku proslave važne godišnjice do koje su kroz razne etape, uspone i „faze mirovanja“ doveli rad, doslednost ponašanja i dostojanstvenost nastupanja gde god su članovi ovog generacijski raznorodnog, ali vrlo složnog kolektiva u različitim prilikama (uključujući i važne memorijalne događaje) učestvovali, bio je i takmičarsko-revijalni boravak na 14. Međunarodnom horskom takmičenju i festivalu u Bad Išlu u Austriji.
U brojnim različitim kategorijama dečjih, omladinskih, mešovitih, folklornih, ženskih, muških, kamernih i gospel sastava nadmetalo se 23 ansambla iz 15 zemalja. Svoj najnoviji uspeh, osvajanje srebrne medalje u kategoriji duhovne muzike, „haširci“ su postigli u inspirativnom okruženju i danas turistički atraktivnog, u 19. i prvim decenijama 20. veka i visoko mondenskog odmarališta, smeštenog u prekrasnoj prirodi živopisnih planina i jezerskih rukavaca, značajnog i po ratnoj istoriji, umetnosti, arhitekturi, muzici. Upravo muzički stvaraoci, prvenstveno mnogo poznatih kompozitora i izvođača obeležili su kulturnu prošlost ovog malog grada.
U njihovu čast se u Bad Išlu održavaju brojni događaji poput letnjeg Leharovog festivala operete (koji ima i svoju vilu-muzej i pozorište) ili u neposrednom susedstvu (u mestu Štajnbah na Jezeru Ater) obeležene 120-godišnjice od smrti Johanesa Bramsa, koji je za vreme višegodišnjih boravaka u vili porodice Gruber u ovdašnjoj Salcburškoj ulici u napisao dosta značajnih dela. Lane je, recimo, manifestacija istovremeno bila posvećena i Gustavu Maleru, u spomen brojnim susretima dvojice kompozitora u ovim „oporavljujućim“ mestima, koji su takođe, kao i Jozef Laner, Johan Štraus mlađi, Anton Brukner, Anton Vebern, Oskar Štraus i još mnogi muzičari različitih aktivnosti i opredeljenja, ali i njihove mecene i poslodavci kao što je Moric Baumgarten, ranije ili kasnije, ovde često boravili.
I na svom najnovijem umetničkom zadatku, u okruženju gde vas na svakom koraku prate seni takvih velikana, članovi „Hašire“ pokazali su visoku disciplinu i posvećenost i to ne samo u najvažnijem pregnuću, takmičenju, već i na kasnijem revijalnom koncertu, ali i za mnoge učesnike i najemotivnijem iskazivanju – pevanju na veličanstvenom, duboko potresnom skupu povodom obeležavanja dana oslobođenja nacističkog logora u Ebenzeu, 5. maja pre 73 godine (dva dana ranije i na mestu neobeleženog radnog logora u Lencingu u kojem je bilo zatvoreno i stotinak zarobljenika iz Bačke). U s pijetetom održavanom memorijalnom kompleksu, ustvari lepom parku sećanja vijorila se i srpska zastava, a topao je bio i kratki susret s četom naše vojske koja je na simboličan način i na autentičnom mestu stradanja, prisustvovala ovom dirljivom spomenu nevinim žrtvama rata.
Takmičarsko ogledanje našeg tridesetočlanog asnambla u grupi od devet horova (u kategoriji duhovne muzike iz Rusije i Češke Republike (po dva hora), Norveške, Švajcarske, Češke Republike, Hrvatske i Švedske koje je obuhvatilo vrlo raznorodne sastave (pored mešovitih i muške, ženske, kamerne i dečje) pred tročlanim međunarodnim žirijem (Marit Ceterštrom, Švedska, Kristof Mak-Karti, Nemačka i Statis Giftakis, Grčka) dogodilo se u petak, s kompozicijama Bortnjanskog, Vujića i Levandovskog. Ponovo je komunikacija novosadskih pevača i njihove dugogodišnje dirigentkinje Vesne Kesić Krsmanović, koja ih poznaje „u dušu“, iznedrila srčane i angažovane interpretacije, a kako su i sami zaključili, najbolje u ovom trenutku njihove spremnosti i sastava. U svakom smislu, u celini i ostvarenije nego na prošlogodišnjem takmičenju u Nemačkoj, gde su takođe osvojili istu medalju, sada u mnogo oštrijoj konkurenciji.
Pun auditorijum katedralne Crkve Svetog Nikole u Išlu, koji je najpre srdačno pozdravljao pojedinačni ulazak učesnika, a potom i svaku programsku tačku, prvo je toplo reagovao na kliktavo, radosno akcentiran početak kompozicije „Da voskresnet Bog“ Dmitrija Bortnjanskog i njen dalji, imitaciono razvijan mirniji, isto sonorno oblikovan tok. Usledio je „Otče naš“ Aleksandra Vujića, čijem se opusu naša dirigentkinja često obraća, „izgovoren“ s puno izražajnih i dinamičkih nijansi i kontrasta, te s akcentom stavljenim na zvonkom „zapovednom“ tonu stiha „da bude volja Tvoja“. Posle hromatskih kretanja netipičnih za pravoslavnu muziku, siguran i krepak nastup zaokružen je razdragano skokovitom „Alelujom“ Luisa Landovskog, akcelerirajućeg, dinamički uspinjućeg, pa i marševskog toka u naizmeničnom smenjivanju glasova.
Dan kasnije, revijalni koncert u čuvenoj „Trinkhale“ u centru Išla, započeo je pesmama našeg hora na kojima su generacije odrastale, a koje se danas smatraju i obaveznim delom tradicionalnog svetovnog repertoara prvenstveno jevrejskih, ali i drugih horova. Aktuelnost teme slobode i teme života koje su kao i pre 73 godine od pobede u Drugom svetskom ratu više nego očigledne, o kojima su jevrejski i srpski narod oduvek propovedali kroz muziku, otkrili su i ovde, na najlepši način identitet njihove pojedinačne i zajedničke tradicije. Pokazali su da je muzika moćnija od reči i da njome, kada ona nije dovoljna, s više emotivnog naboja i ekspresivnosti, možete izraziti i istorijska lutanja, patnje, radosti i čežnju za samobitnošću i duhovnošu, što sve ukupno čvrsto povezuje oba naroda.
Marija Adamov