Новосадска „Хашира” на хорском такмичењу и фестивалу у Бад Ишлу
Ако је музика један од најуниверзалнијих језика којим се могу изразити снажне и најразличитије емоције, па тако и најлакше остварити комуникација међу људима различитих нација, порекла и образовања, али и представити национална уметност и традиција, онда је разумљиво што је Хор Јеврејске општине Нови Сад „Хашира“ своју културолошку мисију наставио и у овој, за ансамбл важној сезони, у којој ће крајем јесени обележити и свој значајни, 25-годишњи јубилеј.
Управо у знаку прославе важне годишњице до које су кроз разне етапе, успоне и „фазе мировања“ довели рад, доследност понашања и достојанственост наступања где год су чланови овог генерацијски разнородног, али врло сложног колектива у различитим приликама (укључујући и важне меморијалне догађаје) учествовали, био је и такмичарско-ревијални боравак на 14. Међународном хорском такмичењу и фестивалу у Бад Ишлу у Аустрији.
У бројним различитим категоријама дечјих, омладинских, мешовитих, фолклорних, женских, мушких, камерних и госпел састава надметало се 23 ансамбла из 15 земаља. Свој најновији успех, освајање сребрне медаље у категорији духовне музике, „хаширци“ су постигли у инспиративном окружењу и данас туристички атрактивног, у 19. и првим деценијама 20. века и високо монденског одмаралишта, смештеног у прекрасној природи живописних планина и језерских рукаваца, значајног и по ратној историји, уметности, архитектури, музици. Управо музички ствараоци, првенствено много познатих композитора и извођача обележили су културну прошлост овог малог града.
У њихову част се у Бад Ишлу одржавају бројни догађаји попут летњег Лехаровог фестивала оперете (који има и своју вилу-музеј и позориште) или у непосредном суседству (у месту Штајнбах на Језеру Атер) обележене 120-годишњице од смрти Јоханеса Брамса, који је за време вишегодишњих боравака у вили породице Грубер у овдашњој Салцбуршкој улици у написао доста значајних дела. Лане је, рецимо, манифестација истовремено била посвећена и Густаву Малеру, у спомен бројним сусретима двојице композитора у овим „опорављујућим“ местима, који су такође, као и Јозеф Ланер, Јохан Штраус млађи, Антон Брукнер, Антон Веберн, Оскар Штраус и још многи музичари различитих активности и опредељења, али и њихове мецене и послодавци као што је Мориц Баумгартен, раније или касније, овде често боравили.
И на свом најновијем уметничком задатку, у окружењу где вас на сваком кораку прате сени таквих великана, чланови „Хашире“ показали су високу дисциплину и посвећеност и то не само у најважнијем прегнућу, такмичењу, већ и на каснијем ревијалном концерту, али и за многе учеснике и најемотивнијем исказивању – певању на величанственом, дубоко потресном скупу поводом обележавања дана ослобођења нацистичког логора у Ебензеу, 5. маја пре 73 године (два дана раније и на месту необележеног радног логора у Ленцингу у којем је било затворено и стотинак заробљеника из Бачке). У с пијететом одржаваном меморијалном комплексу, уствари лепом парку сећања вијорила се и српска застава, а топао је био и кратки сусрет с четом наше војске која је на симболичан начин и на аутентичном месту страдања, присуствовала овом дирљивом спомену невиним жртвама рата.
Такмичарско огледање нашег тридесеточланог аснамбла у групи од девет хорова (у категорији духовне музике из Русије и Чешке Републике (по два хора), Норвешке, Швајцарске, Чешке Републике, Хрватске и Шведске које је обухватило врло разнородне саставе (поред мешовитих и мушке, женске, камерне и дечје) пред трочланим међународним жиријем (Марит Цетерштром, Шведска, Кристоф Мак-Карти, Немачка и Статис Гифтакис, Грчка) догодило се у петак, с композицијама Бортњанског, Вујића и Левандовског. Поново је комуникација новосадских певача и њихове дугогодишње диригенткиње Весне Кесић Крсмановић, која их познаје „у душу“, изнедрила срчане и ангажоване интерпретације, а како су и сами закључили, најбоље у овом тренутку њихове спремности и састава. У сваком смислу, у целини и оствареније него на прошлогодишњем такмичењу у Немачкој, где су такође освојили исту медаљу, сада у много оштријој конкуренцији.
Пун аудиторијум катедралне Цркве Светог Николе у Ишлу, који је најпре срдачно поздрављао појединачни улазак учесника, а потом и сваку програмску тачку, прво је топло реаговао на кликтаво, радосно акцентиран почетак композиције „Да воскреснет Бог“ Дмитрија Бортњанског и њен даљи, имитационо развијан мирнији, исто сонорно обликован ток. Уследио је „Отче наш“ Александра Вујића, чијем се опусу наша диригенткиња често обраћа, „изговорен“ с пуно изражајних и динамичких нијанси и контраста, те с акцентом стављеним на звонком „заповедном“ тону стиха „да буде воља Твоја“. После хроматских кретања нетипичних за православну музику, сигуран и крепак наступ заокружен је раздрагано скоковитом „Алелујом“ Луиса Ландовског, акцелерирајућег, динамички успињућег, па и маршевског тока у наизменичном смењивању гласова.
Дан касније, ревијални концерт у чувеној „Тринкхале“ у центру Ишла, започео је песмама нашег хора на којима су генерације одрастале, а које се данас сматрају и обавезним делом традиционалног световног репертоара првенствено јеврејских, али и других хорова. Актуелност теме слободе и теме живота које су као и пре 73 године од победе у Другом светском рату више него очигледне, о којима су јеврејски и српски народ одувек проповедали кроз музику, открили су и овде, на најлепши начин идентитет њихове појединачне и заједничке традиције. Показали су да је музика моћнија од речи и да њоме, када она није довољна, с више емотивног набоја и експресивности, можете изразити и историјска лутања, патње, радости и чежњу за самобитношћу и духовношу, што све укупно чврсто повезује оба народа.
Марија Адамов