Neprekinuta nit radosti muziciranja Vojvođanskog simfonijskog orkestra

Posle izvanrednog nastupa na Nomusu, s harizmatičnim dirigentom Aleksandrom Markovićem,, dobro kondicionirani i pripremljeni, naši orkestarski muzičari su i ovoga puta imali sreću da sviraju pod vođstvom još jednog vrsnog i posvećenog dirigenta, Lavarda Skou Larsena, takođe školovanog u Salcburgu i Beču, trenutno na poziciji šefa-dirigenta Nemačke kamerne filharmonije iz Nojsa na Rajni i Gruzijskog kamernog orkestra u Ingolštatu.

Već od prvih taktova bilo je jasno da ih je austrijski maestro brazilsko-danskog porekla, pritom i violinista već ranije ostvarene karijere ozbiljno pripremio i da ih s puno strpljenja vodi i usmerava kako u pogledu isticanja stilskih karakteristika odabranog repertoara, tako i pažljivo iznivelisanih grupnih odnosa i bogato nijansirane dinamike. Veče je započeto lirski intoniranom, Svitom „Peleas i Melizanda“ Gabrijela Forea, jednog od vodećih francuskih modernijih kompozitora (1904-1962) koja je otvorena fluidnim, nežno iznijansiranim, upravo impresionistički ozvučenim Preludijumom, s delikatno odmerenim, postepenim gradacijama. Preovlađujuća uloga drvenih duvačkih instrumenata energično je podržana gotovo perpetuummobilovskim „radom“ violinskog parta u drugom stavu (Prelja), da bi vrhunac izvođenja svite bio ostvaren u prefinjenom orkestarskom „talasanju“ trećeg (Sičilijana), s prekrasnim flautskim solom praćenim harfom i prvom violinom, po kome je ovaj stav i veoma poznat. Melizandina smrt lamentoznog karaktera i bolnih akcenata, podvučenog i odlučnim potezima u krešendiranju, dopunila je i zaokružila nostalgično raspoloženje kompozicije.

Kao odlično odabran kontrast usledilo je još jedno francusko, i pored raritetnosti, ne često kod nas izvođeno delo, Koncert za dva klavira i orkestar u de-molu Fransisa Pulenka iz 1932. godine, u kom smo kao umetničko-bračni i solistički par prvi put zajedno pratili pijaniste Mladena Čolića i Prisku Benoa. Savršena personalna i izvođačka kompatibilnost, bliskost i saživljenost interpretativnih ideja, brioznost postupaka i realizacije, krasili su njihovo virtuozno i duhovito tumačenje, usklađeno sa sonornošću, i u ovoj partituri odlično pripremljenog i podsticanog orkestra. „Beztežinski“, lako i prštavo svirani pasaži, lucidno sprovedeni klavirski prepleti, dijalozi i sola, delovali su u predavanju dua Čolić-Benoa poput igre pune vrcavog humora i mladalačke poletnosti, pa čak i kontrolisane neobuzdanosti.

Konstantno održavajući određeni nivo uzbudljivosti ili napetosti, solisti su u laganijim centralnim odsecima sva tri stava osvetljavali i sentimentalna i umilna raspoloženja, u glavnim temama u prvom naglašavajući i motive popularnih šansona tog vremena, pri čemu njihovo energično i razdragano sviranje ni u jednom trenutku nije sputavalo prirodnost muzičkog toka. Najlepše trenutke izvođenja doživeli smo u drugom stavu, čarobnom omažu Mocartu, sa strastvenim vrhuncem, i delikatno uspostavljenim mirom na kraju. Novo poletno bujanje u brzom, tokatno ispulsiranom, ali i marševskim koracima nošenom finalu, takođe s lirski transparentnim, romantičnim interludijumom, te još strastvenijim završnim briom, zaokružilo je ovu Pulenkovu „apoteozu radosti“.

Na nju se prirodno nadovezala Betovenova „apoteoza igre“, kako je Vagner nazvao kompozitorovu Sedmu simfoniju u A-duru, u kojoj su dirigent i orkestar interpretativno postigli sve što su želeli, i što je bitno u promenu karaktera i dinamike. Dobra usklađenost orkestarskih deonica, „glatki“ tok bez praznih mesta kom su poseban pečat dali duvački instrumenti, postupne linije uspona (naročito u mirno donetom uvodu i laganom drugom stavu, čuvenom posmrtnom maršu), pokazali su da je izvođenje ostvareno na zavidnom nivou. Veliki kontrasti između uzdržanosti i vedrine u prvom stavu, isticanje čežnjive lirike i snage u drugom, olimpijske vedrine trećeg i neobuzdanosti austrijskih narodnih igara, postupno gradirane u čvrsto oblikovanom finalu, bile su takođe zapažene odlike izvođenja Vojvođanskog simfonijskog orkestra i dirigenta Lavarda Skou Larsena koje su omiljenoj Betovenovoj simfoniji dali naročit sjaj.

        Marija Adamov