KAD SE GLEDA MUZIKOM, POGLED NIJE VAŽAN Odjeci  novosadskog festivala “Pocket Globe”

Nigerski gitarista i pevač nastupio je u Novom Sadu na prvoj večeri world music festivala “Pocket Globe”, u okviru tria koji su još tvorili basista Youba Dia i bubnjar Corey Wilhem.

Njihova muzika predstavlja kombinaciju pustinjskog roka i bluza, sa diskretnim rege slojevima. Praktično, slušali smo tipičan zapadnoafrički zvuk odsviran na klasičnom bluz/rok instrumentarijumu.

Bombino peva na jeziku Tamašek, kojim govore Tuarezi – starosedeoci zapadnog dela centralne Sahare i Sahela, situirani na delovima teritorija Alžira, Libije, Nigera, Malija i Burkine Faso. U pitanju je područje u kome nasilni politički konflikti nisu retkost. Zbog toga je i sam autor od detinjstva imao različita izbeglička iskustva, a njegove pesme često su društveno aktivističke. Muzika koju stvara utemeljena je u tradiconalnoj tuareškoj kulturi i istovremeno oslonjena na gitarske uzore kao što su Džimi Hendriks i Mark Knopfler. Bombino je Srbiju ovog novembra posetio prvi put, u okviru evropske turneje na kojoj promoviše svoj novi album imenovan upravo prema njegovoj domovini „Sahel“.

Pisanje o koncertnim utiscima mahom podrazumeva lociranje i osvetljavanje momenta kulminacije. Međutim, na Bombinovom nastupu u dvorani „Fabrika“ Studentskog kulturnog centra iskusili smo nešto potpuno drugačije - energetska gradacija praktično nije postojala, već je koncert od starta bio na svom vrhuncu.

Slušali smo pesme u kojima ne funkcionišu signali početaka i krajeva na kakve smo navikli. U njima harmonske progresije imaju, za evropocentrično uho, potpuno neočekivan tok, a perkusionističkom deonicom dominiraju sinkopirani ritmovi. Sve to, uz konstantno kruženje repetitivnih melodijsko-ritmičkih obrazaca, te Bombinov blistavi gitarski virtuozitet i vešte improvizacije, kreira omamljujući zvučni utisak. Čovek zadužen za neposrednu komunikaciju sa publikom bio je basista ovog tria, a bubnjarev furiozni temperament i maestralna sviračka tehnika ravnopravno su doprineli koncertnom ugođaju.

Intenzitet izvođačke energije, njegova apsorbcija i reemitovanje od strane publike, zapanjujuće brzo su kreirali eksplozivni ambijent. Atmosferi je na svoj način doprineo i upadljivi stajling izvođača: sva trojica nosili su tradicionalne tunike od svetlucave tkanine, basista u kombinaciji sa žutim turbanom na glavi, a frontmen sa masivnom maramom oko vrata. Stekla sam utisak da su svi prisutni na ovoj festivalskoj večeri bez imalo zadrške prigrlili ponuđeno: ljudi su se kretali u najrazličitijim plesnim manirima i time aktivno sudelovali u izgradnji kolektivnog koncertnog iskustva visokog intenziteta.

Upitaće se pažljivi čitalac članka u čemu onda, pored opisane potentnosti nastupa, leži odmerenost koja je istaknuta u uvodu. Prvi odgovor leži u samoj scenskoj pojavnosti frontmena. Naime, Bombino je tokom čitavog koncerta izbegavao da pogleda publiku: onda kad nije žmurio, usmeravao je pogled ka podu ili ka svojim kolegama na bini. Reklo bi se da je njegov novosadski koncert primer koji se suprotstavlja široko zastupljenom stavu da gledanje u oči predstavlja jedan od ključeva uspešne komunikacije. Očigledno da postoje i drugi načini. Bombino je, dakle, celokupnu ličnu relaciju sa publikom prebacio na svoju visoku gitarsku virtuoznost, kao i na govor tela - kroz neprekidni ples. Time je na specifično diskretan način uspeo da dostigne gotovo ritualni efekat. Delikatan je bio, takođe, i njegov vokal, čak i kod najintenzivnijih numera. Taj glas koji ne pretenduje da odgovori na zahteve zapadnjačkog poimanja fenomena lepog pevanja, nosio je doslednu, zavodljivu suptilnost i nežnost.

Bombinov opus uključuje i pesme sa intmnijim muzičkim izrazom, ali njih u Novom Sadu nismo slušali. Kako je muzičar u nedavnom intervjuu izjavio, on ne pravi unapred plan i redosled numera koje će izvoditi, već se taj proces odvija spontano i neposredno na sceni. Nameće se zaključak da je nastup Bombinovog benda na svojevrstan način bio oblikovan i odlukom “Pocket Globe” organizatora da te večeri u Fabrici ne budu postavljene stolice, za razliku od ostalih festivalskih dana. Mogućnost sedenja, naravno, ne bi uticala na izvođačke veštine, ali bi u određenoj meri utišala ključanje zajedničkog hipnotičkog doživljaja.

Konačno, Bombinov pogled uspeli smo da uhvatimo po završetku nastupa, dok je u hodniku Fabrike srdačno ispraćao još uvek euforičnu publiku. Taj topli gest na najbolji je način zaokružio katarzično veče koje je po svim parametrima prevazišlo očekivanja, usudiću se da to kažem, većine prisutnih.

Nataša Tasić