КАД СЕ ГЛЕДА МУЗИКОМ, ПОГЛЕД НИЈЕ ВАЖАН Одјеци  новосадског фестивала “Pocket Globe”

Нигерски гитариста и певач наступио је у Новом Саду на првој вечери world мусиц фестивала “Поцкет Глобе”, у оквиру триа који су још творили басиста Youba Диа и бубњар Corey Wilhem.

Њихова музика представља комбинацију пустињског рока и блуза, са дискретним реге слојевима. Практично, слушали смо типичан западноафрички звук одсвиран на класичном блуз/рок инструментаријуму.

Бомбино пева на језику Тамашек, којим говоре Туарези – староседеоци западног дела централне Сахаре и Сахела, ситуирани на деловима територија Алжира, Либије, Нигера, Малија и Буркине Фасо. У питању је подручје у коме насилни политички конфликти нису реткост. Због тога је и сам аутор од детињства имао различита избегличка искуства, а његове песме често су друштвено активистичке. Музика коју ствара утемељена је у традицоналној туарешкој култури и истовремено ослоњена на гитарске узоре као што су Џими Хендрикс и Марк Кнопфлер. Бомбино је Србију овог новембра посетио први пут, у оквиру европске турнеје на којој промовише свој нови албум именован управо према његовој домовини „Сахел“.

Писање о концертним утисцима махом подразумева лоцирање и осветљавање момента кулминације. Међутим, на Бомбиновом наступу у дворани „Фабрика“ Студентског културног центра искусили смо нешто потпуно другачије - енергетска градација практично није постојала, већ је концерт од старта био на свом врхунцу.

Слушали смо песме у којима не функционишу сигнали почетака и крајева на какве смо навикли. У њима хармонске прогресије имају, за европоцентрично ухо, потпуно неочекиван ток, а перкусионистичком деоницом доминирају синкопирани ритмови. Све то, уз константно кружење репетитивних мелодијско-ритмичких образаца, те Бомбинов блистави гитарски виртуозитет и веште импровизације, креира омамљујући звучни утисак. Човек задужен за непосредну комуникацију са публиком био је басиста овог триа, а бубњарев фуриозни темперамент и маестрална свирачка техника равноправно су допринели концертном угођају.

Интензитет извођачке енергије, његова апсорбција и реемитовање од стране публике, запањујуће брзо су креирали експлозивни амбијент. Атмосфери је на свој начин допринео и упадљиви стајлинг извођача: сва тројица носили су традиционалне тунике од светлуцаве тканине, басиста у комбинацији са жутим турбаном на глави, а фронтмен са масивном марамом око врата. Стекла сам утисак да су сви присутни на овој фестивалској вечери без имало задршке пригрлили понуђено: људи су се кретали у најразличитијим плесним манирима и тиме активно суделовали у изградњи колективног концертног искуства високог интензитета.

Упитаће се пажљиви читалац чланка у чему онда, поред описане потентности наступа, лежи одмереност која је истакнута у уводу. Први одговор лежи у самој сценској појавности фронтмена. Наиме, Бомбино је током читавог концерта избегавао да погледа публику: онда кад није жмурио, усмеравао је поглед ка поду или ка својим колегама на бини. Рекло би се да је његов новосадски концерт пример који се супротставља широко заступљеном ставу да гледање у очи представља један од кључева успешне комуникације. Очигледно да постоје и други начини. Бомбино је, дакле, целокупну личну релацију са публиком пребацио на своју високу гитарску виртуозност, као и на говор тела - кроз непрекидни плес. Тиме је на специфично дискретан начин успео да достигне готово ритуални ефекат. Деликатан је био, такође, и његов вокал, чак и код најинтензивнијих нумера. Тај глас који не претендује да одговори на захтеве западњачког поимања феномена лепог певања, носио је доследну, заводљиву суптилност и нежност.

Бомбинов опус укључује и песме са интмнијим музичким изразом, али њих у Новом Саду нисмо слушали. Како је музичар у недавном интервјуу изјавио, он не прави унапред план и редослед нумера које ће изводити, већ се тај процес одвија спонтано и непосредно на сцени. Намеће се закључак да је наступ Бомбиновог бенда на својеврстан начин био обликован и одлуком “Поцкет Глобе” организатора да те вечери у Фабрици не буду постављене столице, за разлику од осталих фестивалских дана. Могућност седења, наравно, не би утицала на извођачке вештине, али би у одређеној мери утишала кључање заједничког хипнотичког доживљаја.

Коначно, Бомбинов поглед успели смо да ухватимо по завршетку наступа, док је у ходнику Фабрике срдачно испраћао још увек еуфоричну публику. Тај топли гест на најбољи је начин заокружио катарзично вече које је по свим параметрима превазишло очекивања, усудићу се да то кажем, већине присутних.

Наташа Тасић