Jurica Pađen, grupa „Aerodrom”: Džoni je mit, a u mitove se ne dira

Nedavno su u produkciji Kroacija rekordsa izbacili novi spot „Varka oko nas”. Već pri prvim taktovima pesme oseti se da iza nje stoji stari majstor Jurica Pađen, a opet, ova je numera dobrim delom inspirisana aktuelnim trenutkom. Naročito u tekstualnom delu. To je bio povod da u razgovoru sa frontmenom grupe „Aerodrom” prođemo kroz njegovo višedecenijsko rok stvaralaštvo. 

Bili ste u grupi „220”, pa ste i jedan od osnivača „Parnog valjka”, ipak krajem sedamdesetih formirate grupu „Aerodrom”. Da li ste odmah imali želju da se autorski iskažete, pa je to razlog za osnivanje „Aerodroma”?

Ja sam inače kao autor delovao i u „Grupi 220” i u kao i u „Parnom valjku” takođe, međutim, grupu „Aerodrom” sam formirao zbog želje da eksperimentišem sa nekim novim zvukom, a ujedno da mi to bude platforma za moje autorske težnje. Dakle, da imam bend sa kojim ću izvoditi pesme, jer smatram da ta hemija koju bend ima, da nju nikada ne može nadomestiti nekakav rad u studiju, producentski, sa programiranjem, jer naprosto muzika je u principu izmena energija i kada se energije poklope, to je ono što zovemo hemija. Onda dobijamo nešto što je puno više nego sam zbir onih koji su to radili.

Već prvim albumima stičete dobru poziciju na top listama. Na radiju se vrte vaši hitovi. Uz izuzetno pevljive refrene, snimali ste u kvalitetnim studijima, a vaše je ploče krasila i vrhunska produkcija Tinija Varge. Kako je bilo snimati u inostransttvu sa vrhunskim muzičarima i producentima kakav je recimo bio Varga?

Pa, snimati u inostranstvu bilo je u svakom slučaju izazovno i na neki način vrlo dobro što se tiče iskustva, jer tamo smo nailazili na ljude koji su stvarno znali da rade svoj posao. Još u to vreme mi nismo imali toliko veštih tehničara i producenata. Nismo imali ni studijsku tehniku, na primer. U vreme kad smo snimali „Tango-bango” u Milanu kod Brune Malasome, tad još u Zagrebu nije postojala nijedna Leksikon jeka (reverb). Jedan od ljudi s kojima smo radili, koji je svakako ostavio najveći trag u našem radu je i Tini Varga koji je zapravo producirao celu tadašnju scenu. Radio je sa najboljima iz cele regije i redom su to bili uspešni albumi, a on je sam po sebi bio vrlo talentovana osoba. Osim što je bio odličan producent, on je bio i odličan muzičar. Svirao je gitaru, pevao, bio je i sam autor i znao je kako pretvoriti pesmu u zvuk koji će najbolje odgovarati bendu. Uz to je sarađivao i sa grupom „Aba” kad je bio tamo, pa smo nakon toga i mi kao gosta na albumu „Obične ljubavne pesme” imali Ufa Andersona koji je svirao saksofon sa „Abom“ na živim turnejama i u studiju. Mogu reći da je rad s Tinijem Vargom bio jedno nezaboravno iskustvo, i evo, kao što vidimo i „Obična ljubavna pesma” nakon 40 godina još uvek se jako puno vrti, ima jako puno pregleda na Jutjubu, znači ta je pesma nastavila da živi dugi niz godina, upravo zbog toga što je u pesmu utkan nečiji duh, a to je bila sinergija naših i Tinijevih stremljenja.

Poznato je da dok stvarate neku pesmu, vama prvo dođe neki rif ili dobra melodija, pa onda pravite tekst. Je li tako teže s obzirom da morate paziti i na metriku?   

Lično, dok stvaram i pišem pesme prvo radim na rifu ili nekoj dobroj melodiji i onda tu melodiju nastojim oslikati tekstom. Tako su isto radili i ljudi zbog kojih sam počeo da se bavim muzikom i koji su vrlo bitno uticali na moj život, a radi se naravno o najvećem bendu svih vremena – Bitlsima. Teže je raditi na taj način, jer puno je lakše kad neko pusti nekakav beet i onda na njega nešto slaže melodiju. Dakle, kad se radi na melodiji, mora se tačno paziti na metriku i ne može da se utrpa 30 reči negde gde stane 10 i te reči moraju biti same po sebi ritmične i moraju same po sebi dobro zvučati i moraju imati neki smisao i davati neki osećaj i onom koji piše i onom ko ih sluša. Dakle, prilično zahtevna disciplina, ali u trenutku kad se dogodi... Recimo, ja znam promeniti po tri-četiri teksta koja pišem za jednu te istu pesmu, za jednu te istu muziku i kad konačno shvatim, kad više nemam osećaj da moram nešto da menjam, to zadovoljstvo koje osećam pritom je neopisivo.

Zbog izuzetne melodičnosti vaših songova, jednostavnih, a opet vrlo dopadljivih harmonskih progresija, odlične produkcije i aranžmana, stiče se dojam da vaši tekstovi padaju u drugi plan, iako su izvanredni. Koliko su vama lično tekstovi bili važni?

Meni su tekstovi vrlo bitni. Ne slažem ih samo zato da popunim te melodijske linije reda radi, već nastojim kroz tekstove nešto reći ili se zezati ili stvoriti određeni ugođaj, poslati nekakvu poruku i znači tekstovima pristupam vrlo studiozno, iako to možda ponekad ne izgleda tako. Jer naime, pesma ne mora uvek imati nekakvu duboku filozofiju ili poruku, ali može imati neku atmosferu, može imati neki keč, može imati neki štos, može imati zafrkanciju. Sve, dakle, zavisi kako to autor doživi. Mene obično atmosfera muzike na neki način inspiriše u kojem smeru bi tekst trebao da ide. Meni su tekstovi inače jako važni. To je na neki način i preispitivanje samog sebe. Neka vrsta unutrašnjeg dijaloga, komunikacije sa sobom, jer često ljudi u nedostatku toga... ja uvek u šali kažem-kad napravim tekst, ja se zapravo ispraznim, ja se iščistim i ne moram ići psihijatru ili plaćati, ili recimo biti u kafiću i sa barmenom razgovarati i olakšavati sebi stvari koje me muče. Sve to postižem kroz pesmu, tako da kod mene to ima vrlo višeznačnu funkciju.

Ne može se preskočiti ni pitanje o Yoniju. Pišu se knjige, brane se teze na studijama o njemu, ali vi ste ipak najpozvaniji kao njegov dugogodišnji saradnik da kažete ima li nešto što je možda manje znano o njemu, nešto što će tek biti predmet istraživanja o njemu u budućnosti?        

O Džoniju se sve zna. Sve je rečeno. Zna se i više od onoga što je bilo. Džoni je već nadrastao te nekakve okvire realnosti. Ono što postaje mit, mitu onda, uz razne priče, svako doda neki svoj dodatak i obogaćuje tu priču i mit raste i u mitove se ne treba ni dirati. On je naprosto jedna... ja ga zovem Greta Garbo jugoslovenskog rokenrola, jer je taj njegov odlazak, slično kao i kod te švedske glumice, izazvao mnoga pitanja, misteriju i kontroverze i od njega samog koje su dolazile, a i od nekih koji su ga kao kontaktirali, a zapravo možda i nisu. U svakom slučaju, njegov rad je ostavio veliki trag i mislim da će ljudi posezati za tim i u budućnosti, jer muzika, takva vrsta muzike, autorska, lična - dakle introspektivna, iskrena – se danas u principu gotovo više i ne radi. Danas vladaju producenti. Pesme se sklapaju u studiju. Jednom sam negde rekao: Nekad su se pesme sanjale, a danas se proizvode i u takvom kontekstu mislim da će Džonijeva muzika uvek imati jedno posebno mesto.        

Neizbežno je i pitanje o Rajku Dujmiću s kojim ste godinama svirali u četiri asa. Čini se da je čitava regija njegovim odlaskom izgubila velikog majstora komponovanja, slažete li se?

Rajko Dujmić – toga smo svi svesni – bio je veliki autor i odličan muzičar koji je i jako dobro vladao klavijaturama. Vrlo maštovit u studiju. Imao je jednu posebnu vrckavu, inteligentnu energiju i bilo je zabavno svirati s njim i družiti se. Ja sam imao priliku i kad je sarađivao sa mnom na albumu „Dukati i pribadače”, ujedno je bio i producent, a posle smo zajedno svirali u jednom od mojih bonus bendova, a to su bila četiri asa. Dakle, čovek koji je ostavio neizbrisiv trag u pop muzici u celoj regiji. Nema zemlje u bivšoj Jugoslaviji u kojoj se ne slušaju „Novi fosili” i u kojoj ljudi ne znaju veliku većinu tih pesama. Tako da, Rajko je stvarno bio veliki majstor. Potpuno se slažem s vašom konstatacijom.

Doživljavate li „Aerodrom” kao jedan od najvećih bendova bivše države, ili je - kako ste jednom rekli - malo potcenjen, jer ljudi znaju vaše pesme, a ne znaju da ih vi izvodite?

Ja mislim da je „Aerodrom” izvrstan bend i možemo svirati pre i posle bilo koga bez imalo ustručavanja, što se pokazalo već puno puta u našoj karijeri, a recimo 1981. smo baš ovde u Beogradu proglašeni bendom godine u onoj žestokoj konkurenciji. Znamo koji su sve bendovi i izvođači tada bili. Znači, proglašeni smo bendom godine u celoj državi, a evo sad pre tri godine u „Beogradskom rok godišnjaku” smo bili izglasani od strane publike za trećeg izvođača u celoj regiji. Mislim da to nešto govori i izgleda da mi stvarno nismo loši i da ostavljamo neki utisak na bini koji ljudi uvažavaju, koji pamte. Naravno da ima i problem što puno pesama koje ljudi znaju, ne znaju da ih svira grupa „Aerodrom” i onda masu puta mi se desilo: „Pa nisam znao da je to vaša pesma?” „Pa i to je vaša pesma, pa ajme, pa nismo imali pojma!“, „Pa to su sve vaše pesme?” i tako... U svakom slučaju, mi sviramo i dalje. Evo i u Hrvatskoj sam zapravo dobio dokaz da je to što radim dobro, jer sam dobio „Porina“ i nekoliko puta smo bili nominovani i dobitnici smo popriličnog broja nagrada, ali to u  principu nije toliko bitno. Bitno je da bend živi, da bend svira i da stoji iza toga što radi i da to radi sa velikim užitkom i ljubavlju i kad je tako, mislim da se nijedan bend ne mora bojati za svoju budućnost.

Nemanja Savić