Intervju: Pavle Krstić, pijanista

Na koncertu u Sinagogi, koji počinje u petak u 20 časova, kao solista sviraće sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom, i, pod dirigentskim vođstvom Jozefa Suilena iz Holandije, izvesti Koncert br. 2 u ce-molu Sergeja Rahmanjinova. Podsetimo, u Novom Sadu je Pavle Krstić završio Muzičku školu “Isidor Bajić”, u klasi Milene Apić, a trenutno živi u Salcburgu, gde završava studije na čuvenom univerzitetu Mocarteum, u klasi prof. Pavela Gililova.

Sa orkestrom je Pavle Krstić prvi put nastupio s deset godina, a prvi resital je priredio s 12 godina. Kao solista je nastupao u dvadesetak zemalja. U inostranstvu je rano počeo da gradi karijeru a, kako kaže, vrlo rano je počeo i da učestvuje na internacionalnim takmičenjima, festivalima... Imao je samo petnaest godina kada je upisao Mocarteum, a sada je, pri kraju studija, tamo angažovan i kao predavač na predmetu Muzičke forme i analize. Nije baš uobičajeno da se to poveri studentima, ali se dogodilo zahvaljujući njegovoj profesorki Barbari Dobricberger, koja je procenila da upravo za njega treba stvoriti to radno mesto, koje pre nije postojalo.    

 Sada ste ponovo u Novom Sadu, da biste nastupili sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom, sa kojim dosad niste sarađivali?

– Zapravo, jako dugo nisam bio u Novom Sadu. Imam puno nastupa u Beogradu u poslednje vreme, zato što sam 2016. proglašen za Artlink najperspektivnijeg mladog muzičkog umetnika, a to sa sobom donosi puno koncerata, tako da sam u glavnom gradu baš dosta nastupao ovih godina. Ali, sad sam konačno ponovo u Novom Sadu, posle četiri godine, i maturskog koncerta koji je bio poslednji.

 Kako je došlo do izbora Drugog koncerta Rahmanjinova za ovaj nastup?

– To je moj omiljeni koncert, sigurno jedan od najlepših. Kada sam već dobio priliku da sviram sa tako dobrim orkestrom, hteo sam onda da sviram koncert koji će mi baš pričiniti zadovoljstvo.

 U kritikama se već sada naglašava vaš poseban senzibilitet u interpretacijama, za šta dobijate pohvale. To je veoma važno i za Rahmanjinova?

– Svakako, čak ponekad, kad sviram Rahmanjinova, osetim da odmah bolje sviram Šopena, i obrnuto. Nekako, iako ne deluju toliko povezano, zapravo jesu, upravo u tom smislu senzibiliteta.

 Kako vi pristupate ovom delu? Šta želite da postignete u njegovoj interpretaciji?

– Nemam tu presiju da budem “užasno” originalan u tome, kao što neki pijanisti imaju potrebu za time. Sve što želim je da, jednostavno, publika, koja dođe na koncert, pa i ja sam, uživamo u tome, da bude što lepše moguće, ili koliko god je to objektivno moguće. I, naravno, što bolje. Sva razmišljanja o interpretaciji idu u tom smeru. Naravno, takođe, treba i da se poštuje notni tekst Rahmanjinova, ali uvek se može još nešto otkriti u notama, što se pre nije videlo, i protumačiti nešto što je Rahmanjinov hteo da kaže time što je nešto napisao.

Generalno, problem notnog teksta je što je, u suštini, vrlo neprecizan, odnosno ne toliko neprecizan, možda čak i previše precizan, ali ne prenosi uvek baš sve što je kompozitor hteo. Zato ponekad mora da se čita između redova, a ima i određenih pojava, znakova, zvukova, koji ukazuju na to šta je kompozitor u stvari tu hteo. Sa svojim profesorom Pavelom Gililovim, koji je stvarno vrhunski stručnjak, radim ne samo na interpretaciji, nego i na pravilnom čitanju teksta, da bi se došlo do najvernije interpretacije. Inače, nisam protiv slobode interpetacije, ali trudim se da mi na prvom mestu bude generalni utisak muzike, a ne biti nov po svaku cenu.

 Mislite li da vaša generacija, pošto je konkurencija jako velika, smatra da mora da bude što originalnija, čak i fizički, po izgledu?

– Izgled je potpuno druga priča, a što se tiče interpretacije, iskreno nemam taj utisak, slušajući druge. Uvek ima ljudi koji sviraju potpuno drugačije, ali koliko ja čujem, pogotovo neku moju generaciju, ne bih rekao da se teži ka tome da se da uvek nešto potpuno novo. Naravno, isto tako ne treba ići ka tome da se identično svira kao nekad, ili bezlično. Svaka dobra interpretacija uvek će imati svoj pečat, ali meni je bitno da taj pečat ne bude previše nametljiv, da ne ide preko onoga što delo jeste. Ne bih želeo da me neko pogrešno razume, naravno svežina: da, naravno originalnost: da, pečat: da, ali ne po cenu izneveravanja dela.

  Na vašem repertoaru ima i široj publici nepoznatih kompozitora, kao i savremenih. Kako uopšte mladi umetnik bira repertoar?

– To je, zapravo, vrlo komplikovano. Ima stvari koje jednostavno moraju da se sviraju, zbog tehnike, da bi se naučilo nešto, a ima komada koje biram zato što baš želim taj komad da sviram, tako da je to sve mešavina svega toga. Pomenuli ste nepoznate kompozitore, to umeju da budu ponekad zadate kompozicije na takmičenjima, koje moraju da se nauče za neko kratko vreme, tako da ti nepoznatiji potiču od toga. U poslednje vreme širim svoj repertoar, u smislu stilova. Učestvovao sam u projektu za novu muziku Mocarteuma, zove se Ansambl za novu muziku, i tu smo svirali dela za šest pijanista i raznorazne sastave. Moj profesor se ne meša u moj repertoar. Ako ga pitam, on će mi reći, ali, generalno, imam slobodu da sam izaberem šta ću da sviram, što je isto mač s dve oštrice, zato što može da nedostaje nekih bitnih stvari.

 Da li je klavir bio vaš prvi izbor?

– Da, jedini. Zapravo sam počeo da ga sviram zato što ga je svirala moja sestra. Ali, prvo me je više interesovao sistem muzike, notacije, čak i teorija, nego sama muzika. Ona mi je bila sekundarna. Tek posle sam krenuo da razmišljam o muzici i zbog toga sam izabrao klavir. l Šta vam još pričinjava zadovoljstvo u životu, ili je sve utkano u muziku? – Sve je utkano, pogotovo i tamo, kada sam u Salcburgu, ali se ipak ne svodi sve na klavir. Naravno, pričinjava mi zadovoljstvo da provodim vreme sa ljudima koji su tamo, a ima najrazličitijih, iz raznih država. Osim vežbanja, imam i, doduše studije sad više ne, pošto ih završavam, ali tu je posao, koji isto oduzima vreme, predavanja, i samo istraživanje toga što treba da predajem. Uzeo sam na Mocarteumu četiri semestra kao izborni predmet Orkestraciju i aranžman, tako da se bavim time, za potrebe koncerata. Bavim se i funkcijom teorije za interpretaciju. To je bio jedan od mojih diplomskih radova i planiram da još pišem o tome.

 I, kakva je njena funkcija?

– Bitna, jako bitna, a dosta se zanemaruje.   

        N. Pejčić