Интервју: Павле Крстић, пијаниста

На концерту у Синагоги, који почиње у петак у 20 часова, као солиста свираће са Војвођанским симфонијским оркестром, и, под диригентским вођством Јозефа Суилена из Холандије, извести Концерт бр. 2 у це-молу Сергеја Рахмањинова. Подсетимо, у Новом Саду је Павле Крстић завршио Музичку школу “Исидор Бајић”, у класи Милене Апић, а тренутно живи у Салцбургу, где завршава студије на чувеном универзитету Моцартеум, у класи проф. Павела Гилилова.

Са оркестром је Павле Крстић први пут наступио с десет година, а први реситал је приредио с 12 година. Као солиста је наступао у двадесетак земаља. У иностранству је рано почео да гради каријеру а, како каже, врло рано је почео и да учествује на интернационалним такмичењима, фестивалима... Имао је само петнаест година када је уписао Моцартеум, а сада је, при крају студија, тамо ангажован и као предавач на предмету Музичке форме и анализе. Није баш уобичајено да се то повери студентима, али се догодило захваљујући његовој професорки Барбари Добрицбергер, која је проценила да управо за њега треба створити то радно место, које пре није постојало.    

 Сада сте поново у Новом Саду, да бисте наступили са Војвођанским симфонијским оркестром, са којим досад нисте сарађивали?

– Заправо, јако дуго нисам био у Новом Саду. Имам пуно наступа у Београду у последње време, зато што сам 2016. проглашен за Артлинк најперспективнијег младог музичког уметника, а то са собом доноси пуно концерата, тако да сам у главном граду баш доста наступао ових година. Али, сад сам коначно поново у Новом Саду, после четири године, и матурског концерта који је био последњи.

 Како је дошло до избора Другог концерта Рахмањинова за овај наступ?

– То је мој омиљени концерт, сигурно један од најлепших. Када сам већ добио прилику да свирам са тако добрим оркестром, хтео сам онда да свирам концерт који ће ми баш причинити задовољство.

 У критикама се већ сада наглашава ваш посебан сензибилитет у интерпретацијама, за шта добијате похвале. То је веома важно и за Рахмањинова?

– Свакако, чак понекад, кад свирам Рахмањинова, осетим да одмах боље свирам Шопена, и обрнуто. Некако, иако не делују толико повезано, заправо јесу, управо у том смислу сензибилитета.

 Како ви приступате овом делу? Шта желите да постигнете у његовој интерпретацији?

– Немам ту пресију да будем “ужасно” оригиналан у томе, као што неки пијанисти имају потребу за тиме. Све што желим је да, једноставно, публика, која дође на концерт, па и ја сам, уживамо у томе, да буде што лепше могуће, или колико год је то објективно могуће. И, наравно, што боље. Сва размишљања о интерпретацији иду у том смеру. Наравно, такође, треба и да се поштује нотни текст Рахмањинова, али увек се може још нешто открити у нотама, што се пре није видело, и протумачити нешто што је Рахмањинов хтео да каже тиме што је нешто написао.

Генерално, проблем нотног текста је што је, у суштини, врло непрецизан, односно не толико непрецизан, можда чак и превише прецизан, али не преноси увек баш све што је композитор хтео. Зато понекад мора да се чита између редова, а има и одређених појава, знакова, звукова, који указују на то шта је композитор у ствари ту хтео. Са својим професором Павелом Гилиловим, који је стварно врхунски стручњак, радим не само на интерпретацији, него и на правилном читању текста, да би се дошло до најверније интерпретације. Иначе, нисам против слободе интерпетације, али трудим се да ми на првом месту буде генерални утисак музике, а не бити нов по сваку цену.

 Мислите ли да ваша генерација, пошто је конкуренција јако велика, сматра да мора да буде што оригиналнија, чак и физички, по изгледу?

– Изглед је потпуно друга прича, а што се тиче интерпретације, искрено немам тај утисак, слушајући друге. Увек има људи који свирају потпуно другачије, али колико ја чујем, поготово неку моју генерацију, не бих рекао да се тежи ка томе да се да увек нешто потпуно ново. Наравно, исто тако не треба ићи ка томе да се идентично свира као некад, или безлично. Свака добра интерпретација увек ће имати свој печат, али мени је битно да тај печат не буде превише наметљив, да не иде преко онога што дело јесте. Не бих желео да ме неко погрешно разуме, наравно свежина: да, наравно оригиналност: да, печат: да, али не по цену изневеравања дела.

  На вашем репертоару има и широј публици непознатих композитора, као и савремених. Како уопште млади уметник бира репертоар?

– То је, заправо, врло компликовано. Има ствари које једноставно морају да се свирају, због технике, да би се научило нешто, а има комада које бирам зато што баш желим тај комад да свирам, тако да је то све мешавина свега тога. Поменули сте непознате композиторе, то умеју да буду понекад задате композиције на такмичењима, које морају да се науче за неко кратко време, тако да ти непознатији потичу од тога. У последње време ширим свој репертоар, у смислу стилова. Учествовао сам у пројекту за нову музику Моцартеума, зове се Ансамбл за нову музику, и ту смо свирали дела за шест пијаниста и разноразне саставе. Мој професор се не меша у мој репертоар. Ако га питам, он ће ми рећи, али, генерално, имам слободу да сам изаберем шта ћу да свирам, што је исто мач с две оштрице, зато што може да недостаје неких битних ствари.

 Да ли је клавир био ваш први избор?

– Да, једини. Заправо сам почео да га свирам зато што га је свирала моја сестра. Али, прво ме је више интересовао систем музике, нотације, чак и теорија, него сама музика. Она ми је била секундарна. Тек после сам кренуо да размишљам о музици и због тога сам изабрао клавир. л Шта вам још причињава задовољство у животу, или је све уткано у музику? – Све је уткано, поготово и тамо, када сам у Салцбургу, али се ипак не своди све на клавир. Наравно, причињава ми задовољство да проводим време са људима који су тамо, а има најразличитијих, из разних држава. Осим вежбања, имам и, додуше студије сад више не, пошто их завршавам, али ту је посао, који исто одузима време, предавања, и само истраживање тога што треба да предајем. Узео сам на Моцартеуму четири семестра као изборни предмет Оркестрацију и аранжман, тако да се бавим тиме, за потребе концерата. Бавим се и функцијом теорије за интерпретацију. То је био један од мојих дипломских радова и планирам да још пишем о томе.

 И, каква је њена функција?

– Битна, јако битна, а доста се занемарује.   

        Н. Пејчић