INTERVJU: NEBOJŠA ČONKIĆ ČONTA, PANK PROFESOR Nigde više nema buntovničke muzike

– Prepoznatljivosti „Pekinške patke”, ali i samom propagiranju panka i njegovoj popularizaciji u ondašnjoj državi, prilično je pomoglo upravo to što sam bio mladi profesor elektrotehnike u srednjoj školi – ispričao nam je Čonta tokom svog prekookeanskog izleta u rodni grad . – Dakle, nisam bio „lik s dna kace”, već neko ko je završio ozbiljan fakultet. Čak sam imao punu podršku direktora škole i većine kolega - sve dok se „službe” nisu za nas počele interesovati. A mi smo zapravo u tu pank avanturu krenuli iz čistog zezanja. I mislili smo da ako ikada izdamo singlicu i skupimo više od 100 posetilaca na nekom koncertu, da će to biti – do j...

I onda neki momci u Mađarskoj završe na višegodišnjoj robiji jer su svirali pesme „Pekinške patke”?

– Stvarno ništa nismo znali o situaciji u našem severnom komšiluku. Možda je trebalo da nas interesuje, ali... Tek kasnije je do nas došlo da je izvesni bend CPg – Come on Punk Group – nastao jer su četiri momka nekako došli u posed „Plitke poezije”, našeg prvog albuma. I toliko su se njim oduševili da su osnovali pank grupu i onda tri stvari „Pekinške patke” – „Poderimo rok”, „Bela šljiva”i „Kratkovidi magarac” – svirali na svim svojim koncertima, s tim što su ih prepevali na mađarski. Na kraju su dvojica zbog promovisanja panka i antikomunizma dobili po dve godine robije; treći je pobegao u Nemačku pa se vratio tek kad je pao Berlinski zid, a četvrti, budući da je bio maloletan, upućen je u kamp za prevaspitavanje i tamo je proveo tri meseca. Posle kada smo se Bale (Zoran Bulatović, gitarista iz druge faze „Pekinške patke”, prim. aut) i ja s njima svirali u Mađarskoj, gledali su u nas kao u Zevsa i Jupitera, a trebalo je da mi njih tako gledamo – jer ja ne bih u zatvoru izdržao dve godine zbog bilo čega a kamoli muzike...

Ni vremena ni ekipe

Zbog čega niste i u Kanadi bar delom ostali u muzičkim vodama?

– U početku sam tamo raznosio pice a posle sam se ipak vratio struci i već skoro četvrt veka sam profesor na državnom koledžu Seneka u Torontu gde predajem baze podataka. A zašto sam tamo batalio muziku – odgovor se verovatno krije u činjenici da je emigracija sama po sebi teška rabota, jer trebalo se etablirati u potpuno drugačijem koordinatnom sistemu, tako da sam se pre svega posvetio profesiji i porodici. Dakle, nije bilo ni vremena a realno ni prave ekipe da bih pokrenuo neku novu priču.

Ruku na srce, teško da bi se u tekstovima pesama „Pekinške patke” mogla naći bilo kakva politička subverzija?

– Iskreno, od samog početka sam govorio da mi ne smemo na taj način stavljati prst u oko politici, jer mi nismo u Sloveniji. Da smo u to vreme mi ovde, kao tamo „Pankrti”, pevali „Ne računajte z nami”, završili bismo u bajboku, a verovatno bi pao i koji pendrek po bubrezima. Tako da smo mi taj neki mladalački bunt okrenuli u pravcu borbe protiv loše muzike, ondašnjeg fenseraja i toga što je vladala suša na planu seksa (smeh). I to je uspelo. Istina, zbog drugog albuma „Strah od monotonije” Mare (basista Marinko Vukmanović, prim. aut) je završio na informativnom razgovoru – mada ne znam zašto on a ne ja. Tek, pitali su ko su nam te „Sive eminencije” i „čuvari dvostrukog morala” i šta nam znači „Apatija” koja zatvara album. Ali se Mare iz svega fino izvukao pričama da su to sve ljubavne pesme, a biće da ni „drugovima” više nije bilo toliko stalo da isteruju mak na konac.

Koliko zaista ima istine u tome da je Stane Dolanc, neko vreme prvi jugoslovenski policajac, zbog „Pekinške patke” jednog vojvođanskog političara upitao: Gde si, pankeru? 

– Pitao je Stevu Doronjskog. „Leto na Adi” je krajem sedamdesetih bila najgledanija televizijska emisija u SFRJ. I mi smo 1979. u toj emisiji, na splavu, odsvirali „Poderimo rok”, prvi put se predstavljajući širem jugoslovenskom auditorijumu. Ali na tom splavu su bili i naši obožavaoci, što Novosađani što ovi iz Beograda, i toliko su zajedno s nama skakali, da se umalo nismo prevrnuli. E sad, možeš zamisliti taj šok prosečnog Jugoslovena kraj malog ekrana. U svakom slučaju, navodno je već sutradan Dolanc u razgovoru sa Doronjskim izgovorio to sada legendarno – Gde si, pankeru? Ako i nije tačno, odlična je fora.

Da li su Vas u to vreme zaista smatrali nekakvom potencijalnom pretnjom?

– Jesu. S tim što mislim da su na nas zapravo gledali kao na nekakve ultrapametne podrivača sistema koji to ne rade direktno, već „iz kornera”. Valjda nas zato i nisu odmah ugazili, ali je činjenica da, recimo, godinu dana nismo mogli da javno nastupimo nigde u Novom Sadu, kao i da smo oba albuma objavili u zagrebačkom „Jugotonu”. A i onaj danas legendarni spot, koji je snimljen u izlogu Norka za potrebe TV Novi Sad, čak 13 godina je proveo u bunkeru. Inače, da je taj spot otišao u etar i emitovao se širom SFRJ, pa mi bismo prodali „Plitke poezije” bar pet puta više, možda čak po tiražu bili rame uz rame sa „Ribljom čorbom” i „Azrom”.

Ima li danas pank još smisla?

– Možda i više nego pre. I ne govorim samo o ovdašnjoj sceni, gde vladaju turbofolkeri. Danas generalno više nema buntovničke muzike, sve je globalizovano, „mejnstrimizovano”. U celom svetu nema čak više ni pravog rokenrola, odnosno ima ga jako malo i praktično je marginalizovan. Pa, na najveće festivale vam više od polovine „hedlajnera” dolazi sa USB-om. Stanje je s... ali nećemo psovati u intervjuu (smeh)...

 Miroslav Stajić