INTERVJU: ELENA MANISTINA Glas stvoren za Verdija

Elena Manistina rođena je u Saratovu, gde je započela operske studije, koje kasnije nastavlja u na Moskovskom konzervatorijumu, u klasi velike operske umetnice Irine Arhipove, a pobede na značajnim svetskim operskim takmičenjima, među kojima je bio i trijumf na velikom konkursu “Operalija” Plasida Dominga 2002. otvorile su put njene velike svetske karijere. 

Elena Manistova postala je članica moskovskog Muzičkog teatra Stanislavski, Nemirovič–Dančenko 1999. a na naredne godine počinje da nastupa u Boljšom teatru, gde je danas u stalnom angažmanu. Jedan od najznačajnijih operskih uspeha mlade solistkinje na sceni Boljšog teatra bila je svetska premijera prve verzije opere “Kockar” Sergeja Prokofjeva 2001. gde je Manistina pevala zahtevnu ulogu Babulenke. Elena Manistina, koja do sada nije nastupala u Srbiji, prvi put će se predstaviti novosadskoj publici na sutrašnjem koncertu sa članicama Kvarteta TAJJ, na čijem programu će biti kamerna muzika i romanse ruskih kompozitora.      

Koliko su pobede na konkursima i mogućnosti usavršavanja kod velikih umetnika poput Irine Arhipove i Plasida Dominga značajne za karijeru mladog operskog umetnika?

– Velika operska takmičenja su veoma važna za mlade pevače. Ona pomažu pevaču da sebe objektivno oceni i da sagleda gde je njegovo mesto u konkurenciji mladih solista iz različitih država. A činjenica da su članovi žirija najveća svetska operska imena, ozbiljni operski agenti i direktori operskih kuća iz celog sveta, sa jedne strane mladog pevača stavlja pred izuzetnu odgovornost, a sa druge daje jedinstvenu mogućnost da se čovek susretne sa svojim pevačkim idolima, da ih pita za mišljenje o svom nastupu, da čuje savete o tome na čemu treba još raditi, kakav repertoar treba da peva. Na primer, Plasido Domingo, pored toga što mi je rekao da treba da pevam uloge u operama Verdija, takođe mi je pružio mogućnosti da to i uradim. On me je pozvao da pevam Acučenu, a potom i Ulriku na sceni Vašingtonske nacionalne opere, gde je dugo vremena bio direktor. Velika pevačica Irina Ahripova, ona je za mene bila prava kuma u operskom svetu. Pozvala me je da učim kod nje i davala mi je mogućnosti da pevam na gala koncertima u Rusiji i u inostranstvu. Ona se uvek trudila da publiku upoznaje sa svojim učenicima, pošto je predsedavala žirijima mnogih velikih međunarodnih konkursa i zahvaljujući njoj, otkrivena su velika operska imena kao što su Dmitrij Hvorostovski, Olga Borodina, Ildar Abrazadov, Ana Netrebko. Svi oni su bili pobednici na takmičenjima kojima je predsedavala Arhipova. Mislim da sam imala veliku sreću što mi je sudbina dala mogućnost da se sretnem i da sarađujem sa takvim pevačima, sa velikim P i to mi je svakako mnogo pomoglo u karijeri. 

Koliko je bilo teško doći do angažmana u ansamblu Teatra „Nemirovič–Dančenko” i do nastupa na sceni Boljšog teatra?

– Još kao studentkinja Moskovskog konzervatorijuma počela sam da pevam u Muzičkom teatru Stanislavskog i Nemiroviča–Dančenka. Rad u Teatru Stanislavskog bio je za mene kao nastavak studija. Tamo je bila trupa sjajnih mladih pevača, mnogi od njih koji su još kao studenti počeli tu da pevaju, postepeno su se razvijali postajući vremenom pravi majstori svoje profesije i solisti koji su danas veoma traženi na svetskim pozornicama. To je najviše zasluga režisera svetskog renomea Aleksandra Titelja, profesora pozorišne umetnosti u Moskvi, iz čije klase su izlazile generacije izvanrednih umetnika muzičkog teatra. Teatar Stanislavskog je i meni pružio izvrsnu glumačku školu. Nisu svi pevači pođednako sposobni da odlično pevaju i da glume kao dramski umetnici, ali mnogi koji su prošli školu ovog teatra, dobili su izvanredno scensko i glumačko obrazovanje. Posle nekoliko godina dobila sam poziv za angažman u Boljšom teatru, koji je bio ispunjenje mojih snova. Ja sam, razume se, celog života maštala o Boljšom teatru, mene je tu mnogo privlačio i sam repertoar, u Boljšom su se davali “Boris Godunov”, “Carska nevesta”, “Moć sudbine”, “Hovanščina”. Boljšoj teatar je danas moja kuća, a ja i danas sa velikim uzbuđenjem izlazim na tu scenu.  

Vi ste pevali u najznačajnijim operama velikih ruskih kompozitora, a takođe i u brojnim operama zapadnoevropskih autora. Koji repertoar vam je bliži i postoje li neke uloge koje su vam posebno drage i bliske?

– Plasido Domingo mi je još 2002. rekao da je moj glas stvoren za Verdija. Dve uloge u Verdijevim operama sa kojima sam nastupala širom sveta su Ulrika u “Balu pod maskama” i Acučena u “Trubaduru”. Ali isto tako veoma volim svoje uloge u ruskim operama, Marfu u “Hovanščini”, Ljubašu u “Carskoj nevesti”, Marinu Mnišek u “Borisu Godunovu”. Zapravo, sve uloge koje pevam su mi pođednako drage i među njima ja ne mogu da izdvojim neke koje više volim.    

Kakav je za vas bio izazov nastup na svetskoj premijeri prve verzije “Kockara” u Boljšom teatru?

– Taj nastup u u Boljšom teatru za mene je bio neočekivana sreća. Mene je pozvao da pevam tu ulogu Aleksandar Titelj, koji je režirao predstavu, a za dirigentskim pultom je stajao veliki Genadiji Roždestvenski. Ta uloga je napisana za iskusnu, potpuno formiranu pevačicu i umetnicu. Elena Obrascova je tu ulogu pevala kao već sasvim zrela umetnica. Svakako, nastup u toj ulozi je bio veoma interesantan izazov i ja sam osećala veliku odgovornost, ali sve je proteklo veoma uspešno …

U kojoj meri se izvođenje solo pesama razlikuje od nastupa na operskoj sceni i koliko je vama lično važno da uz opersku karijeru nastupate i kao koncertni solista?

– U poslednje vreme nemam mnogo prilike da nastupam na koncertima. Gotovo sve svoje vreme posvećujem operi i teatru, ali uvek sa velikim zadovoljstvom pevam solo pesme i romanse. Ja imam veliki repertoar ruskih romansi i svaka od njih je prava mala istorija. Poneka romansa je samo mala muzička skica, ali u njenom izvođenju uvek je najvažnije pronaći i istaći pravo raspoloženje. Pevanje romanse nije ni teže ni lakše od operskih arija, jedino se one izvode na nešto drugačiji način nego operske arije. Prilikom nastupa u operi vi svoju ulogu gradite u velikim potezima, razvoj lika teče u postepenoj gradaciji, koja je dramaturški određena. Operski lik se razvija i produbljuje tokom cele predstave koja traje nekoliko časova. Kada peva romanse, pevač se koristi mnogo tananijom tehnikom, koja zahteva brižljivu razradu svakog detalja interpretacije, jer tu vi za tri ili četiri minuta kroz pesmu treba da predstavite celu jednu malu istoriju. To je veoma zanimljivo i za mlade pevače, ali i za zrelog operskog majstora.

Kako je došlo do ovog gostovanja?     

– Na žalost, do sada nisam dolazila u Srbiju, niti sam imala prilike da nastupam ovde. Ali, čudni su putevi gospodnji, koji su me doveli ovde, do ovog gostovanja je došlo zahvaljujući mojim novim rođacima iz Srbije, kojih se neočekivano pojavilo veoma mnogo. Meni je veoma drago što je došlo do ove saradnje sa članicama kvarteta TAJJ i radujem se susretu sa vašom publikom.   

B. Hložan