ИНТЕРВЈУ: ЕЛЕНА МАНИСТИНА Глас створен за Вердија

Елена Манистина рођена је у Саратову, где је започела оперске студије, које касније наставља у на Московском конзерваторијуму, у класи велике оперске уметнице Ирине Архипове, а победе на значајним светским оперским такмичењима, међу којима је био и тријумф на великом конкурсу “Опералија” Пласида Доминга 2002. отвориле су пут њене велике светске каријере. 

Елена Манистова постала је чланица московског Музичког театра Станиславски, Немирович–Данченко 1999. а на наредне године почиње да наступа у Бољшом театру, где је данас у сталном ангажману. Један од најзначајнијих оперских успеха младе солисткиње на сцени Бољшог театра била је светска премијера прве верзије опере “Коцкар” Сергеја Прокофјева 2001. где је Манистина певала захтевну улогу Бабуленке. Елена Манистина, која до сада није наступала у Србији, први пут ће се представити новосадској публици на сутрашњем концерту са чланицама Квартета ТАЈЈ, на чијем програму ће бити камерна музика и романсе руских композитора.      

Колико су победе на конкурсима и могућности усавршавања код великих уметника попут Ирине Архипове и Пласида Доминга значајне за каријеру младог оперског уметника?

– Велика оперска такмичења су веома важна за младе певаче. Она помажу певачу да себе објективно оцени и да сагледа где је његово место у конкуренцији младих солиста из различитих држава. А чињеница да су чланови жирија највећа светска оперска имена, озбиљни оперски агенти и директори оперских кућа из целог света, са једне стране младог певача ставља пред изузетну одговорност, а са друге даје јединствену могућност да се човек сусретне са својим певачким идолима, да их пита за мишљење о свом наступу, да чује савете о томе на чему треба још радити, какав репертоар треба да пева. На пример, Пласидо Доминго, поред тога што ми је рекао да треба да певам улоге у операма Вердија, такође ми је пружио могућности да то и урадим. Он ме је позвао да певам Ацучену, а потом и Улрику на сцени Вашингтонске националне опере, где је дуго времена био директор. Велика певачица Ирина Ахрипова, она је за мене била права кума у оперском свету. Позвала ме је да учим код ње и давала ми је могућности да певам на гала концертима у Русији и у иностранству. Она се увек трудила да публику упознаје са својим ученицима, пошто је председавала жиријима многих великих међународних конкурса и захваљујући њој, откривена су велика оперска имена као што су Дмитриј Хворостовски, Олга Бородина, Илдар Абразадов, Ана Нетребко. Сви они су били победници на такмичењима којима је председавала Архипова. Мислим да сам имала велику срећу што ми је судбина дала могућност да се сретнем и да сарађујем са таквим певачима, са великим П и то ми је свакако много помогло у каријери. 

Колико је било тешко доћи до ангажмана у ансамблу Театра „Немирович–Данченко” и до наступа на сцени Бољшог театра?

– Још као студенткиња Московског конзерваторијума почела сам да певам у Музичком театру Станиславског и Немировича–Данченка. Рад у Театру Станиславског био је за мене као наставак студија. Тамо је била трупа сјајних младих певача, многи од њих који су још као студенти почели ту да певају, постепено су се развијали постајући временом прави мајстори своје професије и солисти који су данас веома тражени на светским позорницама. То је највише заслуга режисера светског реномеа Александра Титеља, професора позоришне уметности у Москви, из чије класе су излазиле генерације изванредних уметника музичког театра. Театар Станиславског је и мени пружио изврсну глумачку школу. Нису сви певачи пођеднако способни да одлично певају и да глуме као драмски уметници, али многи који су прошли школу овог театра, добили су изванредно сценско и глумачко образовање. После неколико година добила сам позив за ангажман у Бољшом театру, који је био испуњење мојих снова. Ја сам, разуме се, целог живота маштала о Бољшом театру, мене је ту много привлачио и сам репертоар, у Бољшом су се давали “Борис Годунов”, “Царска невеста”, “Моћ судбине”, “Хованшчина”. Бољшој театар је данас моја кућа, а ја и данас са великим узбуђењем излазим на ту сцену.  

Ви сте певали у најзначајнијим операма великих руских композитора, а такође и у бројним операма западноевропских аутора. Који репертоар вам је ближи и постоје ли неке улоге које су вам посебно драге и блиске?

– Пласидо Доминго ми је још 2002. рекао да је мој глас створен за Вердија. Две улоге у Вердијевим операма са којима сам наступала широм света су Улрика у “Балу под маскама” и Ацучена у “Трубадуру”. Али исто тако веома волим своје улоге у руским операма, Марфу у “Хованшчини”, Љубашу у “Царској невести”, Марину Мнишек у “Борису Годунову”. Заправо, све улоге које певам су ми пођеднако драге и међу њима ја не могу да издвојим неке које више волим.    

Какав је за вас био изазов наступ на светској премијери прве верзије “Коцкара” у Бољшом театру?

– Тај наступ у у Бољшом театру за мене је био неочекивана срећа. Мене је позвао да певам ту улогу Александар Титељ, који је режирао представу, а за диригентским пултом је стајао велики Генадији Рождественски. Та улога је написана за искусну, потпуно формирану певачицу и уметницу. Елена Обрасцова је ту улогу певала као већ сасвим зрела уметница. Свакако, наступ у тој улози је био веома интересантан изазов и ја сам осећала велику одговорност, али све је протекло веома успешно …

У којој мери се извођење соло песама разликује од наступа на оперској сцени и колико је вама лично важно да уз оперску каријеру наступате и као концертни солиста?

– У последње време немам много прилике да наступам на концертима. Готово све своје време посвећујем опери и театру, али увек са великим задовољством певам соло песме и романсе. Ја имам велики репертоар руских романси и свака од њих је права мала историја. Понека романса је само мала музичка скица, али у њеном извођењу увек је најважније пронаћи и истаћи право расположење. Певање романсе није ни теже ни лакше од оперских арија, једино се оне изводе на нешто другачији начин него оперске арије. Приликом наступа у опери ви своју улогу градите у великим потезима, развој лика тече у постепеној градацији, која је драматуршки одређена. Оперски лик се развија и продубљује током целе представе која траје неколико часова. Када пева романсе, певач се користи много тананијом техником, која захтева брижљиву разраду сваког детаља интерпретације, јер ту ви за три или четири минута кроз песму треба да представите целу једну малу историју. То је веома занимљиво и за младе певаче, али и за зрелог оперског мајстора.

Како је дошло до овог гостовања?     

– На жалост, до сада нисам долазила у Србију, нити сам имала прилике да наступам овде. Али, чудни су путеви господњи, који су ме довели овде, до овог гостовања је дошло захваљујући мојим новим рођацима из Србије, којих се неочекивано појавило веома много. Мени је веома драго што је дошло до ове сарадње са чланицама квартета ТАЈЈ и радујем се сусрету са вашом публиком.   

Б. Хложан