Intervju: Dušan Bogdanović, gitarista i kompozitor

Uz briljantnu izvođačku karijeru, ovaj muzičar je rano počeo da komponuje, objedinjujući u svom autorskom pristupu muzičke elemente i uticaje najrazličitijeg porekla, poput stare muzike, yeza i raznih vrsta orijentalne muzike, postavši vremenom jedan od vodećih savremenih kompozitora za gitaru. Premda od vremena studija Bogdanović boravi i deluje u SAD i u Švajcarskoj, on često i rado dolazi u Beograd i u Srbiju, a ove godine je najvažniji gost i učesnik Vojvođanskog festivala klasične gitare, koji će večeras i zatvoriti koncertom u novosadskoj Kulturnoj stanici „Eđšeg“, s početkom u  19 časova.

 Muzika koju pišete povezuje najrazličitije vrste muzike, od renesanse, istočnjačke muzike, afričke muzike do minimalizma, Kako se kod Vas dogodio taj spoj različitih izraza savremene gitarističke umetnosti?

- Verovatno je to simptom nekih globalnih muzičkih kretanja i pravaca. U vreme kada sam počeo da sviram gitaru, moj otac je imao veliki uticaj na moje muzičko opredeljenje. On je svirao violinu, amaterski, i mi smo stalno svirali najrazličitije vrste muzike, recimo neki Bokerinijev menuet, kompozicije Betovena, Sarasatea, takođe i yez standarde, kompozicije Bitlsa, tako da je sve to određivalo i način kako sam se ja ostvarivao u muzici. U to vreme u Beogradu se dešavalo mnogo različitih i vrlo zanimljivih stvari. Jedne večeri bismo slušali koncert Majlsa Dejvisa, drugo veče bi bio koncert Leonida Kogana, ili Davida Ojstraha, nastupe mnogih vrhunskih umetnika. Imali smo priliku da čujemo i yez i klasičnu muziku i savremenu muziku. Sećam se, u SKC u Beogradu su priređivane izložbe avangardnih umetnika. Tu je, recimo, učestvovala i Marina Abramović, koja je izvodila neke svoje interesantne performanse. I ja sam u tom prostoru svirao svoje prve minimalističke kompozicije. Bilo je to vrlo zanimljivo vreme, koje je i meni, a i drugima otvorilo vrlo široke perspektive savremene umetnosti, pa je sve to sigurno imalo veliki uticaj na moj kasniji kompozitorski rad.

 Među Vašim brojnim opusima za gitaru, čini mi se da „Levantinska svita“ zauzima posebno mesto, kao kompozicija u kojoj su se stekla Vaša vrlo različita muzička traganja – i opsesija orijentalnom muzikom i bavljenje ranom muzikom i oslanjanje na elemente tradicionalne muzike naših i širih mediteranskih prostora. Da li je ova muzika svojevrsna kvintesencija Vašeg ukupnog autorskog rada?

- Verovatno je tako. Kod „Levantinske svite“ moram da priznam da ne znam tačno o čemu se tu radi. Ja sam studirao kontrapunkt u delima Palestrine, tako da „Levantinska svita“ donekle prati taj Palestrinin kontrapunkt. Međutim, muzički jezik koji se ovde pojavljuje je sasvim osoben i specifičan na svoj način, tako da ne znam tačno kakav je to jezik, Ja sam ga nazvao „levantinsko-vizantijski“, Miloš Petrović je svoju muziku u istom duhu nazivao “vizantijskom“, međutim mi tu naravno nikako pratili doslovno i savesno te, uslovno rečeno, predloške i uzorke. Ovo je ipak naša muzika. Međutim činjenica je, da kad pustim te melodije da teku, one izlaze same od sebe i one uvek izlaze nekako slično. To je neki svet koji meni intuitivno leži. I evo recimo ova nova „Tri psalma“ za dve gitare, koja ćemo u Novom Sadu kao svetsku premijeru svirati Vera Ogrizović i ja, to je vrlo slična muzika. Ja sam ih nazvao „psalmi“, što možda uslovno ima neki religiozni kontekst, ali u svakom slučaju to je neki muzički jezik koji meni spontano dolazi i posle dužeg vremena od nastanka „Levantinske svite“, taj jezik je i dalje isti, pogotovo – ta pesma. Ja kažem pesma, jer obično gledam da pevam sve što pišem – ako to što pišem ne mogu da otpevam, to je meni nekako sumnjivo. Ja ipak imam više poverenja u glas nego samo u gitaru i prste, jer čovek može svašta da odsvira, a pesma je ona muzika koja prirodno dolazi. Eto to je taj moj muzički jezik, arhaično-savremeni, ne znam ni sam kako bih ga tačnije definisao. Tu su i modusi, koji moduliraju, koristim tu nepravilne metre, ima tu svačega i to je eto neki deo mene, i jedan deo moje muzike koji je važan, ako ne i najvažniji, od različitih vrsta muzike koju pišem.

 Jedan od ključnih elemenata Vašeg izvođačkog delovanja je improvizacija, jer Vi često improvizujete na koncertima, a Vaša muzika se tada razvija spontano i nesputano, ali je njen tok uvek jasno i logično strukturisan. Kako nastaje taj slobodni muzički tok Vaše improvizacije?

– Improvizacijom sam počeo da se bavim veoma rano i događa se da tako sviram i na koncertima. Naravno, improvizacija je daleko rizičnija nego izvođenje ranije napisanog dela, tako da ne mogu svaki put sa improvizacijom da računam da će rezultat uvek biti nešto baš genijalno, čak ni adekvatno, jer tu sve zavisi od psihičkog stanja i od raspoloženja. To može biti i nešto što nije baš uspelo. Ali se nadam, naravno, da u improvizaciji uspevam da dostignem i da pratim taj osećaj muzičkog razvoja. Naravno da tu postoji niz nekih šema, i čovek tu nije ostavljen samo na milost i nemilost sreći trenutka. Kod yez improvizacije, ako svirate standarde, tu su šeme daleko organizovanije, ali meni je mnogo zanimljivije improvizovanje bez neke šeme i organizacije, odnosno ono koje se stvara i organizuje samo, u trenutku. To je vrlo teško izvesti i možda postoji samo Kit Yeret koji jedini to može da uradi – to bi bio neki moj idealni primer uspele improvizacije. Moja koleginica Vera Ogrizović mi je savetovala da se više posvetim bavljenju improvizacijom i mislim da je to dobar savet. U improvizaciji čovek treba da ima više duha, jer ona više zavisi od emotivnog elementa. Ista stvar se može uočiti kada slušate yezere, i to, više one stare generacije, ili čak i neke rokere. Proces improvizacije je jako vezan za psihičko stanje muzičara, kao i kompozicija, sve to je na neki način zavisno od psihičkog stanja, od čega zapravo zavisi sve u muzici – ako se čovek loše oseća dok svira, na primer Baha, i to će biti bez veze, ni od toga neće ispasti ništa naročito. Zapravo, čovek uvek mora da bude autentičan i da bude „u muzičkom trenutku“.             

 Poezija je često inspiracija za Vašu muziku. Na koji način kod Vas poetska reč nalazi odziv u tonovima i melodiji?

- Postoji nekoliko pesnika čija poezija mi je posebno bliska, poput Gabrijele Mistral koju jako volim. Komponovao sam pesme na njene stihove, na španskom, koji ne govorim, ali sam uz pomoć prevoda sa tim izašao na kraj i to su vrlo lepe pesme za glas i gitaru: Pais de la ausencia, Media no?e, Estrangera i još dve, i ima već nekoliko vrlo dobrih snimaka te muzike.

 Kakvi su Vaši utisci o novosadskom festivalu?

- Ja trenutno živim u Ženevi, ali dolazim u Beograd, gde sam naravno kod kuće, a ovde u Novom Sadu se osećam drugačije, u nekom drugom elementu. Meni je ovde vrlo prijatno i osećam se daleko opuštenije nego kao što je obično u Beogradu. Da li je to neka drugačija atmosfera, ili to što ovde ne moram da mislim o tome da ljudi imaju neka prevelika očekivanjima od mene. Ovde je drugačije i dobro se osećam. Festival je odličan, organizacija festivala je vrlo korektna, direktor festivala Raško Radović sjajno radi taj posao, događaju se odlični koncerti i sve to teče bez nekog velikog marketinškog naduvavanja, neke gromoglasne senzacionalističke reklame: “ovo sad je nešto najbolje, sad je ovo najvažnije!”. Ambijent novosadskog festivala je drugačiji i sve ovde mi deluje nekako ljudskije i normalnije. Sada smo u periodu kovida i muzičari većinom svoje snimke plasiraju putem interneta, ali mislim da je koncert ipak najbolji način za susret izvođača i publike i za izvođenje muzike. Zbog toga je važno da postoje festivali poput ovog.

 Poezija Vaska Pope Vas isto tako veoma privlači, tako da ste Vi napisali više kompozicija na Popine stihove. Kakva je veza između Vaše muzike i Popine poezije?

- Vasko Popa je moj omiljeni pesnik, kojeg sam počeo da čitam otkako sam bio klinac, od petnaeste, šesnaeste godine. To su izvanredne pesme i možda se može naći neka sličnost između njegovih pesama i moje muzika na taj način što su njegove pesme građenje svetova, a mislim da je i moja muzika isto tako svojevrsno građenje svetova. Tu se prosto uočavaju neki zajednički elementi poezije i muzike koji se spajaju i to se jednostavno ujedinjuje u neki svet, neki svemir, možda bi se to tako moglo objasniti. Tako da je tu meni Vasko Popa veoma blizak. Pročitao sam sve njegove zbirke i one su mi oduvek bile vrlo zanimljive.

 Jedna od Vaših kompozicija na Popine stihove je „Mala kutija“. Na koji način je Vaša muzika propratila tu metamorfozu od veoma malog oblika, gotovo iz ničega, do svemira i opet do ničega?

- Ja obično tražim inspiraciju i analiziram pesmu da bih znao kako da konstruišem muziku. U ovom slučaju, pošto je to kutija, jedan kružni oblik tako je i meni polazište bila prva „Mala kutija“ iz koje se koncentrično razvijaju naredne pesme ovog ciklusa, jer je to – mala kutija. I moja muzika se takođe kružno razvija negde do polovine kompozicije, a potom sve ide u obrnutom smeru. Slično se događa i sa drugim pesmama iz ovog ciklusa, jedna od tih pesama zvuči gotovo kao reklama: „Mala kutija radi za vas!“ To je bio recimo jedan detalj, motiv, koji potom ponove svi izvođači. Svaka od tih pesama je imala neku svoju esenciju i svoju atmosferu, koju ja pokušavam da izrazim muzikom.

 Vaša muzika se izvodi i snima širom sveta. Šta se trenutno događa na tom planu i na čemu Vi trenutno radite?

-  Ja sam vrlo sretan što ima muzičara koji snimaju moja dela. Italijan Anđelo Markeze je nedavno odlično snimio mojih 48 preludijuma, to je sad nedavno izašlo. Jedan Amerikanac, Majk Kudirka, koji izvodi miktrotonalnu muziku takođe snima moju muziku. Ja sam komponovao neke takve stvari za njega, a neke je on sam prilagodio na svoj način, tako da on, recimo, „Levantinsku svitu“ izvodi na mikrotonalnoj gitari i to zvuči još egzotičnije i još interesantnije. Sa Edinom Karamazovim radim neke svoje obrade poznatih yez tema, Edin je to nedavno snimio u Švajcarskoj i jedva čekam da čujem te snimke, a ja sam usred neke “afričke” kompozicije koju mi je poručio gitarista iz Engleske Tomas Velš. To su kompozicije za gitaru sa deset žica, po formi to su neki ričerkari i mislim da će to ispasti dobro.

         B. Hložan