Интервју: Душан Богдановић, гитариста и композитор

Уз бриљантну извођачку каријеру, овај музичар је рано почео да компонује, обједињујући у свом ауторском приступу музичке елементе и утицаје најразличитијег порекла, попут старе музике, yеza и разних врста оријенталне музике, поставши временом један од водећих савремених композитора за гитару. Премда од времена студија Богдановић борави и делује у САД и у Швајцарској, он често и радо долази у Београд и у Србију, а ове године је најважнији гост и учесник Војвођанског фестивала класичне гитаре, који ће вечерас и затворити концертом у новосадској Културној станици „Еђшег“, с почетком у  19 часова.

 Музика коју пишете повезује најразличитије врсте музике, од ренесансе, источњачке музике, афричке музике до минимализма, Како се код Вас догодио тај спој различитих израза савремене гитаристичке уметности?

- Вероватно је то симптом неких глобалних музичких кретања и праваца. У време када сам почео да свирам гитару, мој отац је имао велики утицај на моје музичко опредељење. Он је свирао виолину, аматерски, и ми смо стално свирали најразличитије врсте музике, рецимо неки Бокеринијев менует, композиције Бетовена, Сарасатеа, такође и yеz стандарде, композиције Битлса, тако да је све то одређивало и начин како сам се ја остваривао у музици. У то време у Београду се дешавало много различитих и врло занимљивих ствари. Једне вечери бисмо слушали концерт Мајлса Дејвиса, друго вече би био концерт Леонида Когана, или Давида Ојстраха, наступе многих врхунских уметника. Имали смо прилику да чујемо и yеz и класичну музику и савремену музику. Сећам се, у СКЦ у Београду су приређиване изложбе авангардних уметника. Ту је, рецимо, учествовала и Марина Абрамовић, која је изводила неке своје интересантне перформансе. И ја сам у том простору свирао своје прве минималистичке композиције. Било је то врло занимљиво време, које је и мени, а и другима отворило врло широке перспективе савремене уметности, па је све то сигурно имало велики утицај на мој каснији композиторски рад.

 Међу Вашим бројним опусима за гитару, чини ми се да „Левантинска свита“ заузима посебно место, као композиција у којој су се стекла Ваша врло различита музичка трагања – и опсесија оријенталном музиком и бављење раном музиком и ослањање на елементе традиционалне музике наших и ширих медитеранских простора. Да ли је ова музика својеврсна квинтесенција Вашег укупног ауторског рада?

- Вероватно је тако. Код „Левантинске свите“ морам да признам да не знам тачно о чему се ту ради. Ја сам студирао контрапункт у делима Палестрине, тако да „Левантинска свита“ донекле прати тај Палестринин контрапункт. Међутим, музички језик који се овде појављује је сасвим особен и специфичан на свој начин, тако да не знам тачно какав је то језик, Ја сам га назвао „левантинско-византијски“, Милош Петровић је своју музику у истом духу називао “византијском“, међутим ми ту наравно никако пратили дословно и савесно те, условно речено, предлошке и узорке. Ово је ипак наша музика. Међутим чињеница је, да кад пустим те мелодије да теку, оне излазе саме од себе и оне увек излазе некако слично. То је неки свет који мени интуитивно лежи. И ево рецимо ова нова „Три псалма“ за две гитаре, која ћемо у Новом Саду као светску премијеру свирати Вера Огризовић и ја, то је врло слична музика. Ја сам их назвао „псалми“, што можда условно има неки религиозни контекст, али у сваком случају то је неки музички језик који мени спонтано долази и после дужег времена од настанка „Левантинске свите“, тај језик је и даље исти, поготово – та песма. Ја кажем песма, јер обично гледам да певам све што пишем – ако то што пишем не могу да отпевам, то је мени некако сумњиво. Ја ипак имам више поверења у глас него само у гитару и прсте, јер човек може свашта да одсвира, а песма је она музика која природно долази. Ето то је тај мој музички језик, архаично-савремени, не знам ни сам како бих га тачније дефинисао. Ту су и модуси, који модулирају, користим ту неправилне метре, има ту свачега и то је ето неки део мене, и један део моје музике који је важан, ако не и најважнији, од различитих врста музике коју пишем.

 Један од кључних елемената Вашег извођачког деловања је импровизација, јер Ви често импровизујете на концертима, а Ваша музика се тада развија спонтано и неспутано, али је њен ток увек јасно и логично структурисан. Како настаје тај слободни музички ток Ваше импровизације?

– Импровизацијом сам почео да се бавим веома рано и догађа се да тако свирам и на концертима. Наравно, импровизација је далеко ризичнија него извођење раније написаног дела, тако да не могу сваки пут са импровизацијом да рачунам да ће резултат увек бити нешто баш генијално, чак ни адекватно, јер ту све зависи од психичког стања и од расположења. То може бити и нешто што није баш успело. Али се надам, наравно, да у импровизацији успевам да достигнем и да пратим тај осећај музичког развоја. Наравно да ту постоји низ неких шема, и човек ту није остављен само на милост и немилост срећи тренутка. Код yеz импровизације, ако свирате стандарде, ту су шеме далеко организованије, али мени је много занимљивије импровизовање без неке шеме и организације, односно оно које се ствара и организује само, у тренутку. То је врло тешко извести и можда постоји само Кит Yеrеt који једини то може да уради – то би био неки мој идеални пример успеле импровизације. Моја колегиница Вера Огризовић ми је саветовала да се више посветим бављењу импровизацијом и мислим да је то добар савет. У импровизацији човек треба да има више духа, јер она више зависи од емотивног елемента. Иста ствар се може уочити када слушате yеzеrе, и то, више оне старе генерације, или чак и неке рокере. Процес импровизације је јако везан за психичко стање музичара, као и композиција, све то је на неки начин зависно од психичког стања, од чега заправо зависи све у музици – ако се човек лоше осећа док свира, на пример Баха, и то ће бити без везе, ни од тога неће испасти ништа нарочито. Заправо, човек увек мора да буде аутентичан и да буде „у музичком тренутку“.             

 Поезија је често инспирација за Вашу музику. На који начин код Вас поетска реч налази одзив у тоновима и мелодији?

- Постоји неколико песника чија поезија ми је посебно блиска, попут Габријеле Мистрал коју јако волим. Компоновао сам песме на њене стихове, на шпанском, који не говорим, али сам уз помоћ превода са тим изашао на крај и то су врло лепе песме за глас и гитару: Паис де ла аусенциа, Медиа но?е, Естрангера и још две, и има већ неколико врло добрих снимака те музике.

 Какви су Ваши утисци о новосадском фестивалу?

- Ја тренутно живим у Женеви, али долазим у Београд, где сам наравно код куће, а овде у Новом Саду се осећам другачије, у неком другом елементу. Мени је овде врло пријатно и осећам се далеко опуштеније него као што је обично у Београду. Да ли је то нека другачија атмосфера, или то што овде не морам да мислим о томе да људи имају нека превелика очекивањима од мене. Овде је другачије и добро се осећам. Фестивал је одличан, организација фестивала је врло коректна, директор фестивала Рашко Радовић сјајно ради тај посао, догађају се одлични концерти и све то тече без неког великог маркетиншког надувавања, неке громогласне сензационалистичке рекламе: “ово сад је нешто најбоље, сад је ово најважније!”. Амбијент новосадског фестивала је другачији и све овде ми делује некако људскије и нормалније. Сада смо у периоду ковида и музичари већином своје снимке пласирају путем интернета, али мислим да је концерт ипак најбољи начин за сусрет извођача и публике и за извођење музике. Због тога је важно да постоје фестивали попут овог.

 Поезија Васка Попе Вас исто тако веома привлачи, тако да сте Ви написали више композиција на Попине стихове. Каква је веза између Ваше музике и Попине поезије?

- Васко Попа је мој омиљени песник, којег сам почео да читам откако сам био клинац, од петнаесте, шеснаесте године. То су изванредне песме и можда се може наћи нека сличност између његових песама и моје музика на тај начин што су његове песме грађење светова, а мислим да је и моја музика исто тако својеврсно грађење светова. Ту се просто уочавају неки заједнички елементи поезије и музике који се спајају и то се једноставно уједињује у неки свет, неки свемир, можда би се то тако могло објаснити. Тако да је ту мени Васко Попа веома близак. Прочитао сам све његове збирке и оне су ми одувек биле врло занимљиве.

 Једна од Ваших композиција на Попине стихове је „Мала кутија“. На који начин је Ваша музика пропратила ту метаморфозу од веома малог облика, готово из ничега, до свемира и опет до ничега?

- Ја обично тражим инспирацију и анализирам песму да бих знао како да конструишем музику. У овом случају, пошто је то кутија, један кружни облик тако је и мени полазиште била прва „Мала кутија“ из које се концентрично развијају наредне песме овог циклуса, јер је то – мала кутија. И моја музика се такође кружно развија негде до половине композиције, а потом све иде у обрнутом смеру. Слично се догађа и са другим песмама из овог циклуса, једна од тих песама звучи готово као реклама: „Мала кутија ради за вас!“ То је био рецимо један детаљ, мотив, који потом понове сви извођачи. Свака од тих песама је имала неку своју есенцију и своју атмосферу, коју ја покушавам да изразим музиком.

 Ваша музика се изводи и снима широм света. Шта се тренутно догађа на том плану и на чему Ви тренутно радите?

-  Ја сам врло сретан што има музичара који снимају моја дела. Италијан Анђело Маркезе је недавно одлично снимио мојих 48 прелудијума, то је сад недавно изашло. Један Американац, Мајк Кудирка, који изводи миктротоналну музику такође снима моју музику. Ја сам компоновао неке такве ствари за њега, а неке је он сам прилагодио на свој начин, тако да он, рецимо, „Левантинску свиту“ изводи на микротоналној гитари и то звучи још егзотичније и још интересантније. Са Едином Карамазовим радим неке своје обраде познатих yеz тема, Един је то недавно снимио у Швајцарској и једва чекам да чујем те снимке, а ја сам усред неке “афричке” композиције коју ми је поручио гитариста из Енглеске Томас Велш. То су композиције за гитару са десет жица, по форми то су неки ричеркари и мислим да ће то испасти добро.

         Б. Хложан