„DNEVNIK” na Betovenovom Festivalu u Bonu
Jedna od najčudesnijih Betovenovih klavirskih sonata (a sve 32 su stvorile najznačajniji ciklus ove vrste u muzičkoj istoriji koji i danas pleni lepotom, logikom i misaonošću) je „Mesečeva“ opus 27 broj 2, čiji je početni lagani stav dao naziv ne samo ovoj sonati nego je poslužio i kao moto čitavog ovogodišnjeg Betovenovog festivala.
Kao izvrstan pijanista, kompozitor je klavir osećao gotovo kao živo biće. Sa rafiniranim ukusom uspostavio je estetsku ravnotežu između čvrste arhitektonske strukture i romantičarski slobodne inspiracije. Ovu sonatu u cis-molu (u kojoj je u odnosu na klasičnu četvorostavačnost izostavljen početni stav, pisan u sonatnom obliku) posvetio je učenici Đulijeti Gvičardi u koju je bio zaljubljen. U početku je nazvana „Senica“, a kasnije joj je pesnik Relštab dao naziv „Mesečina“ po fluidnoj atmosferi prvog stava, prigušeno patetičnog, uzviošenog i tužnog.
Drugog dana na Betovenovom festivalu u fokusu je bila Sonata za hornu i klavir opus 95 Gizelera Klebea (koji je preminuo pre deset godina) i koji je, koristeći nejromantičniji instrument u skupini limenih duvača, „prepričao“ čuvenu Betovenovu sonatu. Slušali smo veoma dobrog češkog 36-godišnjeg hornistu Premisla Vojta koji je u početnom stavu imao samo diskretne aplikacije, a u preostala dva shodno „usporenim“ mogućnostima horne – klavir (pod prstima Tobijasa Koha) je ostao nosilac i idejnih i tehničkih zamisli dela. (Kada je bio profesor na beogradskoj Muzičkoj akademiji češki pijanista Emil Hajek je na ispitima tražio od studenata da sviraju samo završni stav smatrajući da prva dva može da interpretira svako talentovanije dete).
Potom je Nike Vagner, direktorka Betovenovog festivala i Vagnerova praunuka u veoma iscrpnom govoru o ovom programu uporedila atmosferu početnog stava „Mesečeve sonate“ sa onom iz drugog čina Vagnerove opere „Tristan i Izolda“ i Berliozovog ciklusa „Letnje noći“ koji smo u izvođenju mecosopranistkinje Eve Fogel i Betovenovog orkestra grada Bona sa dirigentom Dirkom Kaftanom slušali u drugom delu koncerta. Sam Berlioz govorio je za sebe „Ja sam Betovenov krešendo“ (Je suis un crescendo de Beethoven). A ustvari, bio je prvi i pravi čarobnjak tonskih boja stvarajući čitave kaleidoskope muzičkih nijansi, nagoveštavajući impresionizam. Inspirisan poezijom Teofila Gotjea stvorio je šest delikatnih, filigranskih zvučnih slika najavljujući procvat francuske vokalne lirike u delima Diparka, Forea i Šosona.
Gordana Krajačić