Divna Ljubojević: Svuda, osim kod nas, tradicija se poznaje i čuva

Kako nam otkriva sama Divna Ljubojević, ideja ovog koncertnog ciklusa je da se domaćoj publici predstavi ona zlatna nit koja povezuje muzičko nasleđe Srbije, od srednjeg veka do savremenog doba, sa muzičkim nasleđem Vizantije i zemalja vizantijskog kulturnog kruga (Grčka, Bugarska, Rusija). I ovo je pristup, dodaje sagovornica „Dnevnika”, koji je oduševljavao publiku od Evrope, preko Severne Afrike, pa sve do Hong Konga.

Pronaći pravu meru između tradicije i kulturnog nasleđa jednog naroda i uskladiti ih sa savremenim trenutkom u kome živimo, jeste ono čemu svako teži. To se najbolje postiže kroz očuvanje kulturnog bića naroda i predstavljanje u umetničkom izrazu. Duhovna nit koja povezuje pravoslavne narode, nije samo veza kroz istorijske događaje, nego pre svega kroz kulturu pravoslavnih naroda. Muzika, kao takva, oduvek je bila ona nit, ona veza, koja nikada nije bila prekinuta, bez obzira na istorijske okolnosti i fizičku udaljenost, kaže Divna Ljubojević.

U kojoj meri je publika „saučesnik” Vaših koncerata? Da li je, recimo, teže pevati pred znalačkim gledalištem ili onom publikom koja tek ulazi u tajne pravoslavne duhovne muzike, pa čak prema njoj možda ima i određene predrasude?

Publika je uvek ”saučesnik” naših koncerta – u njoj se ogledamo na koncertu. Mi pevamo ono u šta verujemo. I publika tada može samo da veruje u ono u šta verujemo mi, na sceni. Treba doživeti to jedinstvo publike i izvođača. To je zaista dirljivo...

Negujemo li u pravoj meri naše muzičko nasleđe? Zapravo, poznajemo li ga uopšte dovoljno?

Duhovna, pravoslavna muzika jeste naše muzičko nasleđe. I kao takva, kod nas je nekomercijalna, ali samo kod nas. U nas se održava model koji potvrđuje onu izreku kako "niko u svom selu nije prorok". Umesto čuvar tradicije, mi smo, nažalost – čuvar od tradicije. Srećom, ovde ipak postoje i oni pravi čuvari, plemeniti ljudi koji pomažu umetnicima da iznesu svoju božansku misiju. To su istinski zadužbinari, često nevidljivi javnosti, koji su za život tradicije zaslužni isto koliko i umetnici.

U drugim sredinama, u takozvanom inostranstvu, sve je potpuno drugačije. Tamo se neguje sopstvena tradicija, pre i iznad svega. Poznaje se, voli i čuva maternja melodija, autentični duh svoje kulture. Duhovna muzika kod nas danas nema mesto koje zaslužuje, iako predstavlja početak svih drugih vrsta muzike. Takođe postoji i mit da je duhovna muzika isključivo rezervisana za crkve. Duhovna muzika je i klasična, a u koncertnim dvoranama, ona dobija jedan potpuno novi umetnički sjaj!

Da li i koliko muzički materijal koji prezentujete dograđujete na probama ili tokom samog koncerta? Dozvoljava li on uopšte (pre)oblikovanja?

Kompozicije koje pripremam sa svojim ansamblom, pronalazim i biram po svom osećaju za lepo. Rad na svakoj kompoziciji je kreativan, za svakog dirigenta i za ansambla sa kojim radi. Dešava se da kompozicije, u toku rada na probama, prilagodim svom anasamblu, vrlo često komponujem novu pratnju. A onda ih izvodimo na koncertima. Jer je njihov pravi život, osim u crkvi, tu između nas i publike. Posle izvesnog vremena, one koje su mi najdraže budu i zapisane na nosaču zvuka. To je prirodni proces, kojim se dolazi do konačnog izbora materijala.

Tradicija je u temeljima Vašeg muzičkog interesovanja, ali niste bežali ni od izleta u popularnu kulturu. Planirate li da tih izleta bude i više? I od čega to zavisi?

Kada sam bila mala, često sam imala osećaj kao da sam nekakav džuboks.

Svi su hteli da im pevam neku pesmu koju vole. Počelo je sa roditeljima, pre svega sa tatom, koji je insistirao na dečijim pesmama i imitacijama određenih izvođača. Zatim ujak, koji je tražio da mu, makar malko, pevam hit Kiće Slabinca "Zbog jedne divne crne žene". Zatim nešto milostiviji gosti koji su pristajali na moj izbor. A tetkama i tečama sam pevala ono što vole, sama od sebe. Mitropolit Amfilohije me je do dugo molio da mu pevam dečiju pesmu koju me je naučio dok sam bila dete, a čiji je autor, mislim, otac Justin Popović, i zove se "Dečica pevaju". To je stvarno fantastično!  Danas se retko ko usudi da me zamoli da mu nešto pevam.

Vrlo rado sarađujem sa kompozitorima i muzičarima, naravno ukoliko mi se dopadne predlog, odnosno ukoliko odgovara mom senzibilitetu. Tako je i došlo do ”izleta” u druge muzičke pravce – sa pop muzičarima u Srbiji. A pored toga i do saradnje na filmskoj muzici sa Jan Artus Bertranom u Francuskoj, operskoj muzici sa Frankom Batiatom u Italiji...

Menja li se, možda i nesvesno, pristup kada nastupate, recimo, u Prizrenu, kao nedavno na Međunarodnom festivalu srednjovekovne muzike, ili pre toga u Petrogradu i Moskvi u odnosu na Beograd i Novi Sad?

Razlike mogu da postoje, ali samo u izboru kompozicija. Ako na nekoj muzičkoj sceni često nastupamo, trudim se da se predstavimo sa novim repertoarom, na svakom novom koncertu.

Gube li današnje generacije borbu sa šundom? Ili još uvek ima nade? Za mnoge kritičare je, recimo, bilo iznenađenje činjenica da je Vaša „Antologija najlepše duhovne muzike pravoslavnog istoka” bila najprodavaniji album PGP-a...

Svuda u svetu, osim kod nas, postoji poštovanje i znanje svoje tradicije i to se neguje naročito kroz programe obrazovanja. Tako je u Francuskoj, Španiji, Italiji, Rusiji... kod nas nema ništa što je opšteobrazovno, što deca uče u školi. Mocartov ”Rekvijem” se nigde ne računa u crkvenu muziku, već u klasičnu. Kao i dela Rahmanjinova, Baha... U svom radu, koji evo traje već skoro 30 godina, posvetila sam se očuvanju, izvođenju i širenju tradicije pravoslavne duhovne muzike. Da ona dobije upravo ono mesto koje joj sa pravom pripada – klasična muzika, koncertna muzika, ono što čini kulturno blago Srba. Zbog toga je ”Antologija...” i bila najprodavanije izdanje... Ako radite i stvarate, uvek ima nade.

M. Stajić