Дивна Љубојевић: Свуда, осим код нас, традиција се познаје и чува

Како нам открива сама Дивна Љубојевић, идеја овог концертног циклуса је да се домаћој публици представи она златна нит која повезује музичко наслеђе Србије, од средњег века до савременог доба, са музичким наслеђем Византије и земаља византијског културног круга (Грчка, Бугарска, Русија). И ово је приступ, додаје саговорница „Дневника”, који је одушевљавао публику од Европе, преко Северне Африке, па све до Хонг Конга.

Пронаћи праву меру између традиције и културног наслеђа једног народа и ускладити их са савременим тренутком у коме живимо, јесте оно чему свако тежи. То се најбоље постиже кроз очување културног бића народа и представљање у уметничком изразу. Духовна нит која повезује православне народе, није само веза кроз историјске догађаје, него пре свега кроз културу православних народа. Музика, као таква, одувек је била она нит, она веза, која никада није била прекинута, без обзира на историјске околности и физичку удаљеност, каже Дивна Љубојевић.

У којој мери је публика „саучесник” Ваших концерата? Да ли је, рецимо, теже певати пред зналачким гледалиштем или оном публиком која тек улази у тајне православне духовне музике, па чак према њој можда има и одређене предрасуде?

Публика је увек ”саучесник” наших концерта – у њој се огледамо на концерту. Ми певамо оно у шта верујемо. И публика тада може само да верује у оно у шта верујемо ми, на сцени. Треба доживети то јединство публике и извођача. То је заиста дирљиво...

Негујемо ли у правој мери наше музичко наслеђе? Заправо, познајемо ли га уопште довољно?

Духовна, православна музика јесте наше музичко наслеђе. И као таква, код нас је некомерцијална, али само код нас. У нас се одржава модел који потврђује ону изреку како "нико у свом селу није пророк". Уместо чувар традиције, ми смо, нажалост – чувар од традиције. Срећом, овде ипак постоје и они прави чувари, племенити људи који помажу уметницима да изнесу своју божанску мисију. То су истински задужбинари, често невидљиви јавности, који су за живот традиције заслужни исто колико и уметници.

У другим срединама, у такозваном иностранству, све је потпуно другачије. Тамо се негује сопствена традиција, пре и изнад свега. Познаје се, воли и чува матерња мелодија, аутентични дух своје културе. Духовна музика код нас данас нема место које заслужује, иако представља почетак свих других врста музике. Такође постоји и мит да је духовна музика искључиво резервисана за цркве. Духовна музика је и класична, а у концертним дворанама, она добија један потпуно нови уметнички сјај!

Да ли и колико музички материјал који презентујете дограђујете на пробама или током самог концерта? Дозвољава ли он уопште (пре)обликовања?

Композиције које припремам са својим ансамблом, проналазим и бирам по свом осећају за лепо. Рад на свакој композицији је креативан, за сваког диригента и за ансамбла са којим ради. Дешава се да композиције, у току рада на пробама, прилагодим свом анасамблу, врло често компонујем нову пратњу. А онда их изводимо на концертима. Јер је њихов прави живот, осим у цркви, ту између нас и публике. После извесног времена, оне које су ми најдраже буду и записане на носачу звука. То је природни процес, којим се долази до коначног избора материјала.

Традиција је у темељима Вашег музичког интересовања, али нисте бежали ни од излета у популарну културу. Планирате ли да тих излета буде и више? И од чега то зависи?

Када сам била мала, често сам имала осећај као да сам некакав џубокс.

Сви су хтели да им певам неку песму коју воле. Почело је са родитељима, пре свега са татом, који је инсистирао на дечијим песмама и имитацијама одређених извођача. Затим ујак, који је тражио да му, макар малко, певам хит Киће Слабинца "Због једне дивне црне жене". Затим нешто милостивији гости који су пристајали на мој избор. А теткама и течама сам певала оно што воле, сама од себе. Митрополит Амфилохије ме је до дуго молио да му певам дечију песму коју ме је научио док сам била дете, а чији је аутор, мислим, отац Јустин Поповић, и зове се "Дечица певају". То је стварно фантастично!  Данас се ретко ко усуди да ме замоли да му нешто певам.

Врло радо сарађујем са композиторима и музичарима, наравно уколико ми се допадне предлог, односно уколико одговара мом сензибилитету. Тако је и дошло до ”излета” у друге музичке правце – са поп музичарима у Србији. А поред тога и до сарадње на филмској музици са Јан Артус Бертраном у Француској, оперској музици са Франком Батиатом у Италији...

Мења ли се, можда и несвесно, приступ када наступате, рецимо, у Призрену, као недавно на Међународном фестивалу средњовековне музике, или пре тога у Петрограду и Москви у односу на Београд и Нови Сад?

Разлике могу да постоје, али само у избору композиција. Ако на некој музичкој сцени често наступамо, трудим се да се представимо са новим репертоаром, на сваком новом концерту.

Губе ли данашње генерације борбу са шундом? Или још увек има наде? За многе критичаре је, рецимо, било изненађење чињеница да је Ваша „Антологија најлепше духовне музике православног истока” била најпродаванији албум ПГП-а...

Свуда у свету, осим код нас, постоји поштовање и знање своје традиције и то се негује нарочито кроз програме образовања. Тако је у Француској, Шпанији, Италији, Русији... код нас нема ништа што је општеобразовно, што деца уче у школи. Моцартов ”Реквијем” се нигде не рачуна у црквену музику, већ у класичну. Као и дела Рахмањинова, Баха... У свом раду, који ево траје већ скоро 30 година, посветила сам се очувању, извођењу и ширењу традиције православне духовне музике. Да она добије управо оно место које јој са правом припада – класична музика, концертна музика, оно што чини културно благо Срба. Због тога је ”Антологија...” и била најпродаваније издање... Ако радите и стварате, увек има наде.

М. Стајић