Boris Kovač, jedan pogled u ambis iz ugla alternativne kulture: Muzika i igra nad grotlom ništavila

Po njemu osećanja nisu privatna stanja unutrašnjih svetova duše, nego prostorno rasprostrte atmosfere. Osećanje u smislu afektivne pogođenosti sastoji se u telesno osetljivom dospevanju pod uticaj atmosfera. Ali šta se oseća ako dospevamo pod uticaj ništavila? I ko to ništavilo stvara? Zar ga vi ljudi iz rijaliti programa ne osećate?

Kobna dijalektika nesrećnog bića je da ono pati od praznine. Ne samo da pati ono biće koje ima premalo, nego i ono koji ima previše. Može da oseti vlastitu bestemeljnost, ništavilo, apsurdnost. „Zar ti ne znaš da ja nemam dno“, kaže jedna takva rupa pesnikinji na pitanje šta više hoće od nje, kada joj se javlja uporno čak i pre nego što će usniti.

Upravo ovakav kontekst, uticaj atmosfere sveta i vremena u kome živimo, a koje je došlo do svog kraja i sada kruži oko crne rupe budućnosti koja nikako da se ukaže - jer gotovo da je nema - jedan je od bitnih momenata stvaralaštva autora i izvođača Borisa Kovača. Kovač je svojevrsan medijum, živa rezonantna kutija situacije u kojoj se šire apokaliptične atmosfere sa raznih strana, u kojoj sva ta dejstva naslućivanja praznine ništavila koje se širi odzvanjaju. On je pravi pravcati „tremo ergo sum“, podrhtavam dakle jesam. On je taj koji ima tremu od avetinjske građevine po kojoj tumaramo, u kojoj je svaki akt civilizacije ujedno i akt varvarstva, a njegova muzika, pogotovo od „Poslednjeg balkanskog tanga“ početkom 2000-tih, pa sve do kamerne, duboko intimne, odgovor je na tu situaciju. Filozof Damir Smiljanić je ovu situaciju označio pojmom razdraženosti.

Fenomen razdraženosti bio je uočljiv još početkom 20. veka, u tzv. bel epok periodu, a njime je ponovo obeležen i kraj istog tog, prošlog veka. Život u velegradovima, tehnička revolucija i novi mediji – izazivali su i izazivaju neslućenu razdražljivost i početkom i krajem stoleća. Pažnja modernog čoveka postala je rastrzana, ona skače s jednog objekta na drugi, on nema mira, dekoncentracija je način njegove organizacije, piše Smiljanić u svojoj knjizi sinestetičkih ogleda „Iritacije“.               

Pojedinac postaje nestalan u svojim željama i porivima, deo je amorfne mase koja ga apsorbuje i daje mu novi profil – čoveka mase. On nema autentičan doživljaj sveta, njegovo iskustvo je samo fragmentarno dok mu celina zbivanja negde izmiče. On je naučen da reaguje automatski, nesvesno. Njegovo sopstvo krizira u razdražljivosti. Duh vremena čini ljude prijemčivim za šokove i pometnje, senzibilnost i duhovnost modernog čoveka se često ispoljavaju u negativnom ukusu. Preosetljiv na većinu onoga što mu se ne dopada, pozitivni ukus iritiranog čoveka ostaje neodređen.               

Umesto kontinuiteta svesti na snazi je njen diskontinuitet, svest se naprosto fokusira na jednu situaciju kao deo stvarnosti koji je u datom trenutku od interesa za nju. I, hop, već je skočila na drugu. Ljudski duh se hrani iritacijama.             

E sad, da li je moguć obrnuti put, od iritacija do rađanja pozitivnog ukusa? Da li je moguć suprotan efekat, da se subjekt obuzet utiskom estetskog dejstva oseti osnažen u svom postojanju i spreman da se odupre mnoštvu spoljašnjih utisaka, da se, kao što je to Gete izkazao, individua “održi naspram rušilačke sile celine sveta”?             

Čini mi se da ljudi u kojima se probudi želja da slušaju Kovačevu muziku manje ili više njegov zvuk doživljavaju kao individualni otpor tim rušilačkim silama, počev od onih domaće proizvodnje još od devedesetih godina kod nas, ali i onih koje su se pojavile s NATO bombardovanjem 1999. Kovač otkriva prostor slobode za beskonačnu individualnost – nije to ni samo muzika  sveta, ni savremena klasika, ni yez, ni etno, to je Boris Kovač, sinestetičar koji ukršta žanrove i prevazilazi granice u spoju art-pop-folk-yez i inih idioma.

On se obraća publici budeći joj mnoštvo čula u kombinaciji akustičkog, optičkog, telesnog, mimetičkog... plesno čulo pokreta, čulo za proticanje vremena, za skrivenu energiju, za lakoću, radost, čulo za strah i tugovanje u kojoj nema mesta za patetiku ni u tragovima. Umnožavanje i pretapanje zvuka i oblika na tom putu otkriva nam neiscrpne univerzume u muzičkim trenucima koji nas izmeštaju odnosu na elemente uobičajenog poimanja realnosti. Ove razdražujuće. 

Fragmentarno, materijalno, telesno, plesno, šareno, živahno, patičko... nalaze svoj izraz u tom jedinstvenom muzičkom toku. Umesto apsolutizovane “čiste” umetnosti, dobijamo „čistu mešavinu“ – nešto što preskače osetljive žanrovske, kulturne i socijalne pragove – jedinstveni zvučni performans koji želi da suoči iritiranu zajednicu sa samom sobom. Njegov gest uvek pokušava da nadmaši dostignute kulturne oblike, da upregne transformacione moći umetnosti zarad izmene banalnog. I ta naizgled jednostavna muzika oživljava spone između rasutih trenutaka razdražljivih nam dana. Tremira i živi u napetosti pojedinca kome nije lako da ostvari puni identitet sa samim sobom, a kamoli s nekom širom društvenom sredinom.               

Ali onda, uprkos svemu, individua atmosferički obuhvaćena muzikom i pokretom, ponesena njenim tokom i izmeštena iz lokalizovane tačke postojanja, s one strane opšteg stanja sveta, opstaje naspram njegove rušilačke sile koja želi da ga poništi.              

Relja Knežević