Boris Kovač: Muzika je poslednja uteha između neba i zemlje

Čule su se i pohvale i kritike kako na račun reditelja Ivana Živkovića i Žanka Tomića, koji je sa Đorđem Milosavljevićem radio i scenario, tako i glumačke ekipe predvođene Ninom Janković i Goranom Bogdanom. Saglasje, i to potpuno, postignuto je jedino u oceni da je muzika Borisa Kovača – sjajna! Daleko od toga da su „Vere i zavere” prvi susret ovog vrsnog kompozitora i instrumentaliste sa „primenjenom muzikom”, naprotiv – uostalom, za predstavu „Nahod Simeon” SNP-a u režiji Tomija Janežiča dobio je Sterijinu nagradu – ali su za širi auditorijum, koji možda i nedovoljno poznaje rad jedne od najmarkatnijih ličnosti vojvođanske muzičke scene, zvučne kulise koje je izgradio za seriju predstavljale istinsko otkrovenje...

– Imao sam tu privilegovanu poziciju, koju sam predložio, a reditelji je prihvatili, da pišem muziku na osnovu pročitane knjige i tek jedan njen deo u konsultaciji sa scenarijem – otkriva Kovač za „Dnevnik”. – Dakle, to što sam napisao, a što su moje kolege, sjajni kamerni muzičari, maestralno izveli, nije funkcionalna muzika kakva se najčešće koristi u filmovima i serijama, već ona koja otvara unutrašnji, psihološki, karakterni, emocionalni plan koji sam prepoznao čitajući Tišmin roman. Potrudio sam se da uđem u likove i teme kojima se ovaj roman bavi i osvetlim ih iznutra, jezikom koji je nesvodiv na opisano i izrečeno - muzikom. Ja drugačije i ne umem da radim pa samim tim i nisam patentirani, multipraktik kompozitor primenjene muzike. Ali kada me neka tema pokrene, onda obično napišem muziku koja pokrene doživljaj neke slike, odnosno dramske radnje - bilo to u pozorištu ili na filmu.

Ograničava li „primenjena umetnost“ autorsku slobodu ili je, naprotiv, čak dodatno provocira, izaziva?

–  Primenjenu muziku doživljavam kao stvaralačku avanturu u kojoj sam u početku „prinuđen” da „izađem iz sebe” a potom to postane moja tema. Ako je tekst inspirativan rad na primenjenoj muzici je isto tako uzbudljiv kao na onoj tzv. apsolutnoj u kojoj, kako kažete, stvaralačku provokaciju nalazim jedino u samom sebi. Na neki način rad na primenjenoj muzici doživljavam kao kreativni „odmor” od samoga sebe i smatram ga komplementarnim vidom stvaralaštva kojem bi se rado posvećivao češće nego što to imam prilike u ovoj sredini. Dok sam, pre dvadeset i kusur godina živeo u Sloveniji i Austriji bio sam zatrpan ponudama, naročito za pozorišne i plesne projekte. Ovde ni značajne nagrade koje sam dobio u tom domenu nisu garancija da će se neko setiti da me angažuje (s obzirom da ne sedim dovoljno po kafanama niti vučem režisere za rukav). Tomi Janežič, Dejan Mijač, Oleg Novković, Ana Đorđević i sada Žanko Tomić su me se setili u poslednjih 10 godina, zahvalan sam im na tome...

Može li i danas umetnost dizati glas ili joj je „pametnije“ da ne talasa?

– Umetnost je jedan od načina na koji svet možemo činiti boljim. Ne verujem u drugačije promene sem onih unutrašnjih, duhovnih. Ako u tom smislu napravimo i najmanji korak danas - svet će sutra biti malo bolji. Politika ne menja svet jer ne menja čoveka. To ne znači da ona nije važna da uredi čovekov život ali ljudi očekuju od politike da reši probleme koji oni jedino sami mogu rešiti. Ja, pak, ne umem da pravim kompromise kada je reč o stvaralaštvu. Svoju slobodu „skupo plaćam” ali znam da je ona toga vredna.

Kada ste vi zapolovili njorld music scenom, ona je na ovim prostorima bila gotovo potpuna nepoznanica, a danas se čini da se, recimo, iz balkanskog sounda već cedi suva komercijalna drenovina...

– Njorld music je bio u početki izuzetno vitalan muzički trend u kojem su se spajali savremenost i tradicija. Onda su ga pod svoje uzeli trgovci i napravili isto ono što je od rok kulture napravio MTV, granu estradne industrije. Barem 7-8 godina se ograđujem od toga da sa tim žanrom imam bilo kakve veze  jer u toj prevari ne mogu da učestvujem.

Imaju li u savremenom muzičkom stvaralaštvu žanrovske granice uopšte smisla?

– Što se tiče žanrova, oni su potrebni trgovcima da bi znali na koji raf da stave neki proizvod. Ja nažalost ili na sreću već godinama nemam svoj raf. Imam svoju publiku širom sveta, malu ali (za mene) odabranu. Oni stižu do mojih radova i njihova podrška mi puno znači, mada bih i bez nje radio to što radim jer je to prosto potreba. Muzika je poslednja uteha između zemlje i neba, što sam stariji to sve intenzivnije osećam.

Koliko je vama važna studijska produkcija, a koliko, opet, na koncertima insistirate na „bekstvu“ od studijskog zvuka?

– Studio je instrument stvaranja muzike i njenog trajnog beleženja. Volim koncerte, uzbuđuje me taj ritual izvođenja muzike sada i ovde, ali studio je za mene pravi prostor u kojem se bavim suštinom muzike. Srećom već skoro 40 godina imam svoj studio, sada čak imam i vrhunski klavir u njemu i mogu da se posvetim nekom projektu toliko da iz neke muzičke ideje izvučem maksimum. Komponovanje, izvođenje, snimanje i produciranje muzike su za mene karike u stvaralačkom lancu, svaka od njih me pođednako ispunjava. Koncerata sam pak odsvirao puno, na puno raznih mesta, u mnogim zemljama, to je bilo neprocenjivo iskustvo, ne samo muzičko.

U sedmici pred, najpre u Subotici a potom i u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, biće promovisan vaš film i CD-a „Times of Day“. Na prvi pogled on predstavlja sublimaciju mnoštva Vaših fascinacija: muzika, performans, ples, pozorište, film, kontemplacija, priroda..?

– Priroda je za mene poslednjih desetak godina inspirativnija od kulture. Imam sreće da živim blizu prirode, a ona je bila i inspiracija za „Times of Day” koji doživljavam kao svoj najzreliji rad u muzici. Po njemu smo snimili i film čiji su protagonisti sem prirode, panonski ambijenti i divni plesači i koreografi Deneš Debrei, Snežana Ađanski, Tanja Grujić i plesna trupa DaNS.

Između vaše prve ploče „Ritual Nova“, objavljene pre ravno tri decenije, i „Kataloga sećanja“ iz 2012, koji je bio, kako ste svojevremeno sami rekli, „testamentalni album“, ugnezdilo se 15 albuma. Može li se za sve ovo što je posle „Kataloga...“ usledilo reći da predstavlja „novi život“ Borisa Kovača?

– Posle „Kataloga...„ sam snimio još pet albuma... Otvorili su se novi prostori. Dokle god dišemo imamo priliku da živimo uvek neki novi život i sećamo se onog koji je iza nas. To je ono zbog čega vredi ustati svaki dan...

Miroslav Stajić