Boris Kovač: Između klasičarskog, džez i folklornog idioma

Tribine mladih, KCNS, koji baštini tradiciju ove institucije, pozvao je Borisa Kovača da tim povodom priredi koncert, kao značajnu umetničku figuru koja objedinjuje najpozitivnije osobine ostvarenih i uspešnih autora poteklih iz ove sredine, kao što su autohtonost i sklad lokalne inspiracije i globalnih tendencija i dometa.

* U poslednje vreme ste više okrenuti muzici intimnijih sfera?

- Čovek bi mogao da reflektuje mene koje mu se dešavaju na stvaralačkom putu i da pronađe neke razloge za to. Verovatno su u mom slučaju, jer reč je o svođenju na ono najbitnije, stigle one godine kada čovek više stvari svodi, nego što ih otvara. Ali, samim tim svođenjem se i otvaraju neke nove perspektive. Čini mi se i da sam dostigao izvođačku zrelost i da bih mogao da nastupim čak i sam. Pre svega sam kompozitor, tj. autor muzike i izvođač gotovo isključivo svoje muzike, a izvodim je zato što mislim da imam šta da kažem i izvođački i zato što je za moje muzičke ideje veoma dragoceno da ih izvodi neko ko im je blizak.   Ovo svođenje na kvartet, sem što je sameravanje sa uslovima krize, jeste svođenje na takvu dimenziju u kojoj mogu da se ispoljim i kao kompozitor, a s druge strane tu se otvara puno prostora za izvođačku kreaciju. To mi se ukazalo kao optimalno rešenje, obzirom da sa pijanistkinjom Slobodankom Bobom Stević, kontrabasistom Sinišom Mazalicom i Lavom Kovačem na udaraljkama radim već desetak godina na raznim postavama. Logično je da smo kao jezgro tih postava nastavili putem kojim smo tada krenuli: u istraživanje kamernog izraza u kojem sam najčistije do sada uspeo da kristalizujem muzički jezik koji u sinkretizmu između klasičarskog, yez i folklornog muzičkog idioma nalazi svoju osu preseka. To je nešto čemu sam oduvek i težio, nekakvoj univerzalnoj muzici. Ne zato da bih se učinio ekskluzivnijim nego što jesam, nego zato što mislim da je muzika jedna, i da je cela priča o žanrovima u stvari tržišna manipulacija. Dakako, svestan sam da, bez obzira na svoje prilično velike rezultate na svetskoj sceni, oduvek jesam bio žrtva diktata tih žanrovskih stereotipa u koje se nikada nisam uklapao.

* Ove godine je jedna engleska izdavačka kuća objavila vaš CD sa orkestrom „La kampanela“, i to je još jedna konstantna muzička linija u vašoj karijeri?

- Sad je kraj toga. Taj album je rezultat našeg petnaestogodišnjeg delovanja. Sve je krenulo kao neka digresija u mom radu, ali je uzela maha i prevazišla sva moja očekivanja u smislu recepcije, promocije i međunarodnog uspeha. Prosto, i kad mi se to više nije baš radilo, od mene se to očekivalo i nastavljao sam. Takođe, formirao se sjajan orkestar i bilo mi je žao da to napustim u trenutku kad smo imali jedan tako dobar tim, pa smo ovaj album uradili na konto te minule energije i volje. Snimili smo sjajan album, koji je čak objavila vrlo jaka kuća za „volrd“ muziku, ali sem odličnih kritika nije imao drugih posledica, a ja sam nekako miran što je to tako, jer više nemam snage da pratim ta dva toka. Tako sam se poslednjih godina sasvim prebacio na kamernu muziku, kojom sam se oduvek i bavio. A imao sam i priliku da sarađujem sa dva izuzetna umetnika, jermenskim harmonikašem Davidom Jengibarianom i našim kompozitorom i pijanistom, koji živi u Francuskoj, Stevanom Kovačem Tikmajerom, sa kojima sam snimio po jedan CD, koji su objavljeni u Mađarskoj i Engleskoj. Tako sam, uprkos ili baš zahvaljujući krizi, bio veoma produktivan, produktivniji nego kada sam imao daleko više profesionalnih angažmana. To je paradoks umetničke egzistencije.

* Šta kao umetnik očekujete od ove nove godine?

- Čovek se nada da će se stvari mrdnuti ali, što se tiče stanja u kulturi, ja se više ne nadam skorom boljitku, jer prosto ne znam iz čega bi to moglo da nastane, pošto taj neoliberalni koncept očito sada dolazi do svoje kulminacije. Verovatno u jednom trenutku on mora pući kao balon, nadam se da neće biti previsoka cena tog pucanja, ali sada ne vidim kako bi se iz toga mogao napraviti nekakav obrt koji bi kulturi pomogao da stane na čvršće noge. Mislim da u ovom trenutku umetnik jedino može da se trudi da pronađe način za kontinuirano delovanje i da beleži svoj rad. Za mene su poslednjih godina najznačajniji baš snimci i da se, kao CD-i, objave.

Nataša Pejčić

Doba dana

- Imam tu sreću da poslednjih 18 godina živim blizu prirode i moje su inspiracije sve više iz prirode, poslednji projekat mi se zove „Doba dana“… Sve više nalazim u prirodi ono što mi kultura i urbani život ne nude. Mislim da čovek jedino što može u ovakvim vremenima, jeste da se okrene samom sebi, što mu niko ne može oduzeti, i prirodi. Imamo još uvek oko nas nedirnutu prirodu u kojoj možemo da uživamo, kao i u porodičnom i prijateljskom okruženju. Sve ostalo je zaista više zaslužilo da se izbegava, jer mislim da suočavanje sa surovom istorijskom realnošću, koja je počela da nas sapliće već tamo od kraja osamdesetih i nije prestajala 25 godina, jeste nešto što čovek ne sme sebi više da dozvoljava, jer smo mi ipak potrošna bića.