Aprilski program Vojvođanskog simfonijskog orkestra oduševio
Aprilski program Vojvođanskog simfonijskog orkestra kojim je dirigovao jedan od naših najuglednijih umetnika Bojan Suđić doživeli smo, prateći gotovo sve dosadašnje nastupe ovog, već od početnih godina delovanja visoko profesionalno profilisanog ansambla, kao jedan od najemotivnijih i najspremnijih, pa stoga i nauzbudljivijih koncerata, koliko zbog sjajnog interpretativnog rezultata ostvarenog s iskusnim i nadahnutim, romantičarskoj literaturi (pored izrazito savremene) veoma naklonjenog i senzibilnog maestra, toliko i zbog nastupa mladog violončeliste Petra Pejčića (najmlađeg finaliste Međunarodnog takmičenja „Kraljica Elizabeta“ u Briselu, 2022) koji je prvi put svirao kao solista s našim muzičarima.
Pri tome su pomenuti afiniteti umetnika, ali i publike prema odabiru nekih od najlepših i najpopularnijih kompozicija koncertantnog i simfonijskog repertoara, kakve su i Koncert za violončelo i orkestar u ha molu Antonjina Dvoržaka i Peta simfonija u e molu Petra Iljiča Čajkovskog, doprineli da prepuni auditorijum novosadske Sinagoge bude, kao retko kada, ujedinjen u čudesnoj i jedinstvenoj osećajnosti s odličnim izvođačima i zajedničkom doživljaju prekrasne muzike.
Već od prvih taktova turbulentno započetog Dvoržakovog ostvarenja, bili smo svedoci gotovo opipljive motivacije sigurnih, odlično uravnoteženih pojedinačnih orkestarskih grupa, koje su promptno reagovale na zahteve dirigenta usklađene i sa zamislima violončeliste, želeći da mu svi zajedno pruže što bezbedniju podršku i ambijent za očekivano, poletno i prirodno muzikalno sviranje i oblikovanje autentične, zaokružene muzičke slike. Suđićev jasni gest i izraziti dirigentski nerv, iskusno i podsticajno ih je sve zajedno usmeravao kako u slivenom povezivanju muzičkog toka i vajanju kompaktnog zvuka , tako i logičnom građenu celine, čemu su izvanredno doprinele i sve uživljeno donete partije brojnih solističkih instrumenata, transparentno protkane kroz gusto simfonijsko tkivo.
U neprestanom transformisanju i zaoštravanju tematskog materijala razmenjivanog između violončeliste i ansambla dominirala je istovremeno impulsivna i misaona deonica vodećeg instrumenta, koju je Pejčić nijansirao divno obojenim zvukom, pođednako pleneći i finom virtuoznošću, ali i snagom i mekoćom izraza. Svirao je lako i skoro „nonšalantno“, mladalački slobodno, ali i vrlo fokusirano, i u odnosu na svoj 21-godišnji uzrast veoma slojevito, u svim trenucima pružajući koncentraciju svih ličnih muzičkih kvaliteta, počev od tehničke dorađenosti, do izuzetnog tona svog savršenog, raritetnog instrumenta (graditelja Đuzepa Gvarnerija iz 1694), naročito izraženog u prelepoj lirskoj misli, izrečenoj najpre u toplo ozvučenim hornama prvog stava.
Potpuno usredsređena i dejstvena orkestarska saradnja, s pažljivo upletenim izdvojenim deonicama drvenih duvačkih instrumenata, s nizom kantabilnih linija violončela, posebno u pojedinačnim kontrapunktskim dijalozima s flautom, klarinetom i fagotom, krasila je izvođenje centralnog meditativnog stava, tim dirljivijeg u odnosu na marševske ritmove i deklamacionu melodiku prvog. Ekspresivni poetični slojevi čeških intonacija obasjavali su i brzi, strastveno izveden finale, pre svega izraženi u igračkim folklornim ritmovima, ali i raspevanim, kao na eolskoj harfi pokrenutim čelističkim epizodama, da bi posle završnog koncertantnog „zaigravanja“, delo naglo utihnulo u kontemplativno smirenoj rezignaciji, u sadejstvu svih, jedinstveno inspirisanih interpretatora.
S još više sugestivnosti, u drugom delu večeri, ostvareno je tumačenje Pete simfonije u e-molu Petra Iljiča Čajkovskog, kompozitorove Simfonije sudbine i jednog od njegovih autoportreta. U mnogima, a sigurni smo i Bojanu Suđiću omiljenoj orkestarskoj kompoziciji, on je podvukao ozbiljnost i intenzitet, ali i sva suprotna raspoloženja i dramatične obrte, vodeći je od odmerene, duboko „izdisane“, mračno pogružene atmosfere uvodnog, sumornog posmrtog marša (čiji će se sudbinski motiv, odnosno tema, lajtmotivski kretati kroz sve stavove) do eksplozivne završne kulminacije. Upečatljivost njenog izlaganja u dubokom registru klarineta, angažovano je preneta i na njenu pojavu u drugim grupama instrumenata i dominaciju tamnih boja u prvom stavu, ali i na velike dinamičke uspone i gradacije kroz sve njegove segmenta.
Ogromni kontrast zanosne sentimentalne melodije u emfatičnim gudačima, kao druge teme (koja se koleba između radosti i tuge) suptilno je potvrđen i u proosećanoj kantileni laganog stava, iznetoj u smirenoj, širokim dahom ispevanoj deonici solo horne, nastavljenoj potom u takođe odlično eksponiranoj oboi i klarinetu. Trokratna pojava „zastrašujućeg“ motiva sudbine u ovom, specifičnim polifonim kretanjima i raskošnom slovenskom osećajnošću obeleženom stavu i naglašeno valcerski karakter fantazijski pevnog trećeg, bile su još neke od najzapaženijih etapa orkestarskog predavanja.
Kulminacija energično burnog i bujno inspirisanog izvođenja zablistala je u himničkom završetku u celini maestetičnog finala (s naglašenim obrisima svečane koračnice izrasle iz motiva „sudbinske teme“), zahvaljujući maksimalno koncentrisanom i udubljenom orkestru i sigurnoj ruci i sugestivnoj personalnosti Bojana Suđića, kome je ovo treća uspešna saradnja s Vojvođanskim simfonijskim orkestrom. Podstaknuto snažnom ritmičkom energijom i bleskom u limenom korpusu, njegovo vedro, upravo radosno kreiranje trijumfalnog slavljenja pobede života i umetnosti, i još jedno raspoloženo ponavljanje odlomka s „fatumskom“, u durski karakter optimistički metamorfoziranom temom, krunisano je ogromnim odobravanjem i ovacijama oduševljenog auditorijuma.
Marija Adamov