Antonio Serano, VIRTUOZ na usnoj harmonici: Biti svoj, ni manje ni više

Koncertom u dvorištu centrale OTP banke, nekadašoj bašti Doma JNA, dirigovaće maestro Alan Bjelinski, sa kojim je Serano već sarađivao, a na programu su dela Manuela De Falje, Džordža Geršvina, Pjacole...

Serano je odrastao u muzikalnoj porodici, a kako je njegov otac najviše voleo upravo usnu harmoniku, za Antonija je, kako sam kaže, bilo potpuno prirodno da uroni u taj svet. Muzičar impresivnog senzibiliteta, Serano poseduje zapanjujuću raznovrsnost, što se ogleda u velikom broju zajedničkih projekata sa različitim umetnicima – nastupao je i sa zvezdama operske scene Barbarom Hendriks i Plasidom Domingom, pa brojnim klasičnim orkestrima u Evropi, planetarno poznatim džezerima poput Vintona Marsalisa i Tutsa Tilemansa i majstorima flamenka Pakom de Lusijom, Visentom Amigom... Kao vrstan izvođač sa velikim teorijskim znanjem, Serano je i autor udžbenika o načinima kako svirati hromatsku usnu harmoniku. – Usna harmonika je bila veoma popularna u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka, ali mislim da se sada počinje javljati novi interes za ovaj instrument. No, moramo razjasniti i to da usna harmonika zapravo nije duvački instrument. Njena priroda je u potpunosti drugačija od bilo kojeg poznatog duvačkog instrumenta. Ja zapravo volim da je definišem kao instrument najbliži ljudskom glasu – reči su španskog umetnika.

 Kada je svojevremeno, 1979, objavljen album „Affinity” čuvenog džez pijaniste Bila Evansa i legende usne harmonike Tutsa Tilemansa, jedino mu je časopis „Rolling Stone” odmah dao izuzetno visoke ocene, dok su ga drugi kritičari tek kasnije prepoznali kao remek delo. Odražava li upravo taj slučaj na neki način i položaj usne harmonike u svetu džeza i klasike - od ignorisanja do naknadnog oduševljenja?

– I dalje postoji određena skepsa prema usnoj harmonici van polja popularne muzike. Ipak, verujem da će to nepoverenje, s kojim se suočavaju svi oni koji sa usnom harmonikom ulaze u projekte iz okvira klasične muzike ili džeza, postepeno nestajati kako se sve više profesionalnih izvođača zaista ozbiljno posveti ovom instrumentu i što usna harmonika bude prisutnija, odnosno što se više bude slušala u obrazovanijim krugovima.

 Kada smo kod Tilemansa, snimili ste pre tri godine album „Tootsologdž”, omaž jednoj od najupečatljivijih karijera u istoriji džeza. Međutim, teško je oteti se utisku da je ovaj projekat zapravo istovremeno bio i svojevrstan omaž samoj usnoj harmonici. Ili je to samo bio prirodan sled stvari?   

– Nastajanje jednog albuma nije samo snimanje niza povezanih pesama. Za mene je to i proces ličnog odrastanja, učenja i istraživanja. U slučaju Tootsologdž, to je bilo praktično kao doktorat. Album pri tome predstavlja samo 5 ili 6 odsto materijala na kojem sam radio, ali na kraju pesme koje su ostale na albumu pokazuju ne samo evoluciju Tutsovog stila tokom njegovih više od 50 godina karijere, već zaista i istoriju usne harmonike.

 Veliki uticaj na Vas je ostavio i Lari Adler. Kada govorite o njemu, uvek ističete da je nivo na kojem je svirao usnu hormoniku bio presudan da ubedi kompozitore poput Vila-Lobosa, Malkolma Arnolda ili i Artur Benjamin da ona itekako može biti i simfonijski instrument. Koliko danas savremeni kompozitori piću za usnu harmoniku? 

– Nažalost, nedovoljno. Postoji teška prepreka koju treba prevazići, a to je da je kompozitorima veoma teško da razumeju morfologiju ovog instrumenta. Mislim da su zapravo sami izvođači ti koji bi trebalo da ili više pišu dela za usnu harmoniku ili bar da budu veoma bliski sa kompozitorima tokom procesa komponovanja, da bi ova dela na kraju zaista i bila izvedena

 U intervjuima često kao tri stuba hromatske usne harmonike navodite Tilemansa, Adlera i Stivija Vonderu. Nije, međutim, malo onih koji upravo Vas smatraju - četvrtim stubom?

– Mogu samo da kažem da su ovi muzički geniji i majstori usne harmonike obeležili moj put. Da li treba da budem u njihovom društvu, mislim da nije na meni da to kažem. Ali veoma sam zahvalan svakome ko se oseća dovoljno dirnut mojom muzikom da me uporedi s tim velikanima.

 Vaš je moto: Budi svoj, ni manje ni više. S obzirom na to da svirate instrument koji i dalje nije naročito popularan u svetu muzičke industrije, da li ste ponekad ipak prinuđeni i na određene kompromise, recimo po pitanju repertoara ili formacije s kojom ćete nastupati?

– Srećom, nikada nisam morao predugo da radim nešto što ne volim. Život mi je uvek davao više nego što mi je potrebno i zbog toga mogu samo da budem zahvalan i zadovoljan.

 Da li je za umetnika impozantne karijere, za kojeg odavno govore da je jedno od najvećih imena španske džez scene svih vremena, ponekad opterećenje kada se u najavama Vaših koncerta u prvi plan stavlja da ste sarađivali sa, recimo, Pedrom Almodovarom, Pakom de Lusijom i Plasidom Domingom. Ili to naprosto prihvatate kao sastavni deo posla?  

– Prilično čvrsto verujem u to da se većina stvari dešava s razlogom. Kada me, recimo, povezuju s nekim velikim imenima, to je verovatno zato što tako mora da bude u datom trenutku. I još jedna stvar u koju zaista verujem jeste to da u većini slučajeva, kada nam se desi nešto negativno, vrlo je verovatno da smo sami za to odgovorni.

 Nakon što ste pre sedam godina nastupili na Beogradskom džez festivalu, prvi put dolazite u Novi Sad, i to sa potpuno drugačijim programom. Ali, kada nema publike, koji je to „program” za Vašu dušu: bluz, džez, klasika ili – flamenko?

– Muzika koju tada sviram je muzika koja sadrži sve ostale. Muzika Johana Sebastijana Baha.     

M. Stajić