Антонио Серано, ВИРТУОЗ на усној хармоници: Бити свој, ни мање ни више

Концертом у дворишту централе ОТП банке, некадашој башти Дома ЈНА, дириговаће маестро Алан Бјелински, са којим је Серано већ сарађивао, а на програму су дела Мануела Де Фаље, Џорџа Гершвина, Пјацоле...

Серано је одрастао у музикалној породици, а како је његов отац највише волео управо усну хармонику, за Антонија је, како сам каже, било потпуно природно да урони у тај свет. Музичар импресивног сензибилитета, Серано поседује запањујућу разноврсност, што се огледа у великом броју заједничких пројеката са различитим уметницима – наступао је и са звездама оперске сцене Барбаром Хендрикс и Пласидом Домингом, па бројним класичним оркестрима у Европи, планетарно познатим џезерима попут Винтона Марсалиса и Тутса Тилеманса и мајсторима фламенка Паком де Лусијом, Висентом Амигом... Као врстан извођач са великим теоријским знањем, Серано је и аутор уџбеника о начинима како свирати хроматску усну хармонику. – Усна хармоника је била веома популарна у педесетим и шездесетим годинама прошлог века, али мислим да се сада почиње јављати нови интерес за овај инструмент. Но, морамо разјаснити и то да усна хармоника заправо није дувачки инструмент. Њена природа је у потпуности другачија од било којег познатог дувачког инструмента. Ја заправо волим да је дефинишем као инструмент најближи људском гласу – речи су шпанског уметника.

 Када је својевремено, 1979, објављен албум „Affinity” чувеног џез пијанисте Била Еванса и легенде усне хармонике Тутса Тилеманса, једино му је часопис „Rolling Стоне” одмах дао изузетно високе оцене, док су га други критичари тек касније препознали као ремек дело. Одражава ли управо тај случај на неки начин и положај усне хармонике у свету џеза и класике - од игнорисања до накнадног одушевљења?

– И даље постоји одређена скепса према усној хармоници ван поља популарне музике. Ипак, верујем да ће то неповерење, с којим се суочавају сви они који са усном хармоником улазе у пројекте из оквира класичне музике или џеза, постепено нестајати како се све више професионалних извођача заиста озбиљно посвети овом инструменту и што усна хармоника буде присутнија, односно што се више буде слушала у образованијим круговима.

 Када смо код Тилеманса, снимили сте пре три године албум „Тоотсологџ”, омаж једној од најупечатљивијих каријера у историји џеза. Међутим, тешко је отети се утиску да је овај пројекат заправо истовремено био и својеврстан омаж самој усној хармоници. Или је то само био природан след ствари?   

– Настајање једног албума није само снимање низа повезаних песама. За мене је то и процес личног одрастања, учења и истраживања. У случају Тоотсологџ, то је било практично као докторат. Албум при томе представља само 5 или 6 одсто материјала на којем сам радио, али на крају песме које су остале на албуму показују не само еволуцију Тутсовог стила током његових више од 50 година каријере, већ заиста и историју усне хармонике.

 Велики утицај на Вас је оставио и Лари Адлер. Када говорите о њему, увек истичете да је ниво на којем је свирао усну хормонику био пресудан да убеди композиторе попут Вила-Лобоса, Малколма Арнолда или и Артур Бењамин да она итекако може бити и симфонијски инструмент. Колико данас савремени композитори пићу за усну хармонику? 

– Нажалост, недовољно. Постоји тешка препрека коју треба превазићи, а то је да је композиторима веома тешко да разумеју морфологију овог инструмента. Мислим да су заправо сами извођачи ти који би требало да или више пишу дела за усну хармонику или бар да буду веома блиски са композиторима током процеса компоновања, да би ова дела на крају заиста и била изведена

 У интервјуима често као три стуба хроматске усне хармонике наводите Тилеманса, Адлера и Стивија Вондеру. Није, међутим, мало оних који управо Вас сматрају - четвртим стубом?

– Могу само да кажем да су ови музички генији и мајстори усне хармонике обележили мој пут. Да ли треба да будем у њиховом друштву, мислим да није на мени да то кажем. Али веома сам захвалан свакоме ко се осећа довољно дирнут мојом музиком да ме упореди с тим великанима.

 Ваш је мото: Буди свој, ни мање ни више. С обзиром на то да свирате инструмент који и даље није нарочито популаран у свету музичке индустрије, да ли сте понекад ипак принуђени и на одређене компромисе, рецимо по питању репертоара или формације с којом ћете наступати?

– Срећом, никада нисам морао предуго да радим нешто што не волим. Живот ми је увек давао више него што ми је потребно и због тога могу само да будем захвалан и задовољан.

 Да ли је за уметника импозантне каријере, за којег одавно говоре да је једно од највећих имена шпанске џез сцене свих времена, понекад оптерећење када се у најавама Ваших концерта у први план ставља да сте сарађивали са, рецимо, Педром Алмодоваром, Паком де Лусијом и Пласидом Домингом. Или то напросто прихватате као саставни део посла?  

– Прилично чврсто верујем у то да се већина ствари дешава с разлогом. Када ме, рецимо, повезују с неким великим именима, то је вероватно зато што тако мора да буде у датом тренутку. И још једна ствар у коју заиста верујем јесте то да у већини случајева, када нам се деси нешто негативно, врло је вероватно да смо сами за то одговорни.

 Након што сте пре седам година наступили на Београдском џез фестивалу, први пут долазите у Нови Сад, и то са потпуно другачијим програмом. Али, када нема публике, који је то „програм” за Вашу душу: блуз, џез, класика или – фламенко?

– Музика коју тада свирам је музика која садржи све остале. Музика Јохана Себастијана Баха.     

М. Стајић