Aleksandra Vrebalov, kompozitorka: Tražila sam blagoslov indijanskog vrača za kompoziciju

Ovo multimedijalno delo  komponovano je 2014, povodom proslave pedesete godišnjice postojanja zajednice Morskog ranča, a prema porudžbini njenih žitelja. To neobično mesto, locirano na obali Tihog okeana nedaleko od San Franciska, šezdesetih godina XX veka planski je sagrađeno sa idejom da se očuva autentična, divlja priroda priobalnog područja, prilagođavanjem od arhitekture do ljudske delatnosti članova zajednice...

– Većina ljudi, koji žive na Morskom ranču na neki način su povezani sa San Franciskom – otkriva nam Aleksandra Vrebalov. – Pojedini predaju na Univerzitetu Berkli. Tokom godina, nekoliko njih bilo je i u upravnom odboru Kronos kvarteta. I želeli su da, povodom obeležavanja velikog jubileja, u njihovoj zajednici nastupi upravo ovaj ansambl, samo je pitanje bilo koji repertoar bi trebalo da izvodi – onaj koji inače sviraju ili neki novi komad napisan baš u čast Morskog ranča, kako je na kraju i odlučeno. Ja sam na izvođenju jednog mog dela u Berkliju sa sobom imala skice tog komada. Vrlo često, pored muzike, radim i vizuelne skice. Jedan od arhitekata Morskog ranča, Donlin Lindon, video je te skice i rekao da ga podsećaju na njihove arhitektonske crteže koji su prethodili nacrtima. Veoma se obradovao mojim radovima, te je tako i došlo do prvog kontakta i predloga da radim muziku za ovaj, njima veoma važan događaj.

 Da li ste u već bili upoznati sa zajednicom i idejom njenih članova?

– Znala sam da Morski ranč postoji, ali ga nikada nisam posetila. Počela sam da odlazim tek nakon tog kontakta i gotovo tri godine sam ga redovno posećivala pre nego što sam napisala komad. Prilikom poseta bih intervjuisala razne ljude, snimala zvukove talasa, ptica, vetra… Napravila sam veoma veliku ličnu arhivu zvuka, intervjua i fotografija, svega što mi je bilo dostupno – a zaista mnogo stvari mi je bilo dostupno, jer su me žitelji vodili od mesta do mesta, od porodice do porodice, kako bih imala što veći uvid u život, njihove vrednosti i ideje. Sve sa ciljem da taj komad bude što specifičniji – baš za njih i o njima.

Otvoren 40. jubilarni NOMUS

Četrdeseti jubilarni Međunarodni festival umetničke muzike Novosadske muzičke svečanosti – Nomus 2020. otvoren je u Sinagogi nastupom Simfonijskog orkestra Akademije umetnosti u Novom Sadu, pod dirigentskom upravom maestra Andreja Bursaća.

Kao solistkinja je nastupila violinistkinja Dijana Adamjan iz Jermenije, pobednica slavnog Međunarodnog violinskog takmičenja „Jehudi Menjuhin” 2018. godine. Prisutnima se obratio član Gradskog veća za kulturu Dalibor Rožić koji je istakao da je Nomus jedan od najznačajnijih programa u kulturi Novog Sada i izrazio zadovoljstvo što Festival traje punih četrdeset godina.

Obeležavamo jubilej koji je za svako poštovanje, a program koji je Muzička omladina pripremila je na visini tog zadatka. Ponosni smo na Nomus, taj festival bio je jedan od naših jačih argumenata kada smo se borili za titulu Evropske prestonice kulture. Ovaj događaj je spoj svega najboljeg kada govorimo o umetničkoj muzici, a pridaje pođednaku pažnju i tradicionalnom i modernom. Novi Sad ovih dana biće domaćin vrhunskim umetnicima iz nekoliko stranih zemalja, i to je svojevrsan podvig, s obzirom na neprilike izazvane epidemijom. Iako će ovo izdanje biti realizovano u drugačijim okolnostima, siguran sam da će odana publika zaista uživati u delima Betovena i drugih velikana, a posebno u izvođenju pripadnica lepšeg pola na čije učešće je ove godine stavljen naglasak. U želji da Festival nastavi dalje utabanom stazom kvaliteta i inovativnosti, proglašavam jubilarni 40. Nomus otvorenim, naglasio je Dalibor Rožić.

Na otvaranju Nomusa izvedena su remek-dela Ludviga van Betovena: Koncert za violinu i orkestar u D-duru, op.61 i Simfonija br.5, u c-molu, op.67.

Međunarodni festival umetničke muzike održava se od 21. do 28. oktobra, pod pokroviteljstvom Grada Novog Sada, a u organizaciji Muzičke omladine Novog Sada. ''Betoven i Heroine'' je moto ovogodišnjeg Nomusa koji se sastoji od 10 brižljivo kreiranih programa i sjajnih solista i ansambala iz naše zemlje, kao i iz Austrije, Belgije, Ukrajine, Rusije, Jermenije i Litvanije. Programi će biti održavani u Sinagogi, Svečanoj sali Matice srpske i Srpskom narodnom pozorištu.

 Kakve su bile vaše prve impresije kada ste posetili Morski ranč?

– Najpre, neverovatna lepota. Susret sa neverovatnom lepotom prirode, a zatim i ljudima koji tu prirodu ne žele da ukrote i potčine je sebi, već da joj se priklone. Sva arhitektura i sve što je sagrađeno, sve je napravljeno tako da bude u simbiozi s prirodom. Zabranjeno je sečenje drveća, građenje objekata koji bi blokirali pogled ka okeanu ili bi imali komercijalne sadržaje, tako da nema benzinskih stanica, prodavnica i slično. Postoji i prećutni dogovor da se ne stavljaju čak ni svetlosni ukrasi za praznike kako se priroda ne bi remetila.

 Pesme Morskog ranča sastoje se od trinaest stavova, zamišljenih da se izvode integralno. Ipak, svaki od njih nosi određeni naziv, poput početnog – Spirit (duh, engl).

– Spirit je prvi stav, a istovremeno meni i najdraži u smislu emocije celog komada. Naime, na Morskom ranču je nekada živelo indijansko pleme Pomo Kašaja indijanaca. Po njihovom predanju, obale Morskog ranča su mesto na kojem su oni kao pleme izašli iz okeana – baš tu su se stvorili. Ja sam čula da se u blizini Morskog ranča, u brdima nalazi Pomo rezervat, i zamolila sam da me neko tamo odvede i spoji s njima. Meni je to bilo važno zato što je to njihova zemlja. Želela sam da me neko iz tog sveta, koji tamo više nema pristup a veruje da je to njegovo, čuje šta radim i ako odobrava, da mi da svoj blagoslov. Njihov vrač je posle jednog zajedničkog dana u rezervatu na kraju dozvolio da sve što sam snimala – razgovore, muziku – mogu da stavim u komad, a da to nisam ni tražila. Bubanj koji se u tom stavu čuje – iskopana rupa u zemlji sa drvenom podlogom po kojoj se udara velikim drvenim štapom – jeste bubanj u koji je on udarao i pevao dok sam sam bila pored njega. Meni je već u tom momentu bilo jasno da Pesme Morskog ranča moram da počnem baš pevanjem Lorina Smita. I zato stav nosi naziv Spirit, jer oni veruju da ih je duh baš na obalama Morskog ranča iz okeana stvorio u život.

        Ivana Nožica