Александра Вребалов, композиторка: Тражила сам благослов индијанског врача за композицију

Ово мултимедијално дело  компоновано је 2014, поводом прославе педесете годишњице постојања заједнице Морског ранча, а према поруџбини њених житеља. То необично место, лоцирано на обали Тихог океана недалеко од Сан Франциска, шездесетих година XX века плански је саграђено са идејом да се очува аутентична, дивља природа приобалног подручја, прилагођавањем од архитектуре до људске делатности чланова заједнице...

– Већина људи, који живе на Морском ранчу на неки начин су повезани са Сан Франциском – открива нам Александра Вребалов. – Поједини предају на Универзитету Беркли. Током година, неколико њих било је и у управном одбору Кронос квартета. И желели су да, поводом обележавања великог јубилеја, у њиховој заједници наступи управо овај ансамбл, само је питање било који репертоар би требало да изводи – онај који иначе свирају или неки нови комад написан баш у част Морског ранча, како је на крају и одлучено. Ја сам на извођењу једног мог дела у Берклију са собом имала скице тог комада. Врло често, поред музике, радим и визуелне скице. Један од архитеката Морског ранча, Донлин Линдон, видео је те скице и рекао да га подсећају на њихове архитектонске цртеже који су prеthodili нацртима. Веома се обрадовао мојим радовима, те је тако и дошло до првог контакта и предлога да радим музику за овај, њима веома важан догађај.

 Да ли сте у већ били упознати са заједницом и идејом њених чланова?

– Знала сам да Морски ранч постоји, али га никада нисам посетила. Почела сам да одлазим тек након тог контакта и готово три године сам га редовно посећивала пре него што сам написала комад. Приликом посета бих интервјуисала разне људе, снимала звукове таласа, птица, ветра… Направила сам веома велику личну архиву звука, интервјуа и фотографија, свега што ми је било доступно – а заиста много ствари ми је било доступно, јер су ме житељи водили од места до места, од породице до породице, како бих имала што већи увид у живот, њихове вредности и идеје. Све са циљем да тај комад буде што специфичнији – баш за њих и о њима.

Отворен 40. јубиларни НОМУС

Четрдесети јубиларни Међународни фестивал уметничке музике Новосадске музичке свечаности – Номус 2020. отворен је у Синагоги наступом Симфонијског оркестра Академије уметности у Новом Саду, под диригентском управом маестра Андреја Бурсаћа.

Као солисткиња је наступила виолинисткиња Дијана Адамјан из Јерменије, победница славног Међународног виолинског такмичења „Јехуди Мењухин” 2018. године. Присутнима се обратио члан Градског већа за културу Далибор Рожић који је истакао да је Номус један од најзначајнијих програма у култури Новог Сада и изразио задовољство што Фестивал траје пуних четрдесет година.

Обележавамо јубилеј који је за свако поштовање, а програм који је Музичка омладина припремила је на висини тог задатка. Поносни смо на Номус, тај фестивал био је један од наших јачих аргумената када смо се борили за титулу Европске престонице културе. Овај догађај је спој свега најбољег када говоримо о уметничкој музици, а придаје пођеднаку пажњу и традиционалном и модерном. Нови Сад ових дана биће домаћин врхунским уметницима из неколико страних земаља, и то је својеврсан подвиг, с обзиром на неприлике изазване епидемијом. Иако ће ово издање бити реализовано у другачијим околностима, сигуран сам да ће одана публика заиста уживати у делима Бетовена и других великана, а посебно у извођењу припадница лепшег пола на чије учешће је ове године стављен нагласак. У жељи да Фестивал настави даље утабаном стазом квалитета и иновативности, проглашавам јубиларни 40. Номус отвореним, нагласио је Далибор Рожић.

На отварању Номуса изведена су ремек-дела Лудвига ван Бетовена: Концерт за виолину и оркестар у Д-дуру, оп.61 и Симфонија бр.5, у ц-молу, оп.67.

Међународни фестивал уметничке музике одржава се од 21. до 28. октобра, под покровитељством Града Новог Сада, а у организацији Музичке омладине Новог Сада. ''Бетовен и Хероине'' је мото овогодишњег Номуса који се састоји од 10 брижљиво креираних програма и сјајних солиста и ансамбала из наше земље, као и из Аустрије, Белгије, Украјине, Русије, Јерменије и Литваније. Програми ће бити одржавани у Синагоги, Свечаној сали Матице српске и Српском народном позоришту.

 Какве су биле ваше прве импресије када сте посетили Морски ранч?

– Најпре, невероватна лепота. Сусрет са невероватном лепотом природе, а затим и људима који ту природу не желе да укроте и потчине је себи, већ да јој се приклоне. Сва архитектура и све што је саграђено, све је направљено тако да буде у симбиози с природом. Забрањено је сечење дрвећа, грађење објеката који би блокирали поглед ка океану или би имали комерцијалне садржаје, тако да нема бензинских станица, продавница и слично. Постоји и прећутни договор да се не стављају чак ни светлосни украси за празнике како се природа не би реметила.

 Песме Морског ранча састоје се од тринаест ставова, замишљених да се изводе интегрално. Ипак, сваки од њих носи одређени назив, попут почетног – Спирит (дух, енгл).

– Спирит је први став, а истовремено мени и најдражи у смислу емоције целог комада. Наиме, на Морском ранчу је некада живело индијанско племе Помо Кашаја индијанаца. По њиховом предању, обале Морског ранча су место на којем су они као племе изашли из океана – баш ту су се створили. Ја сам чула да се у близини Морског ранча, у брдима налази Помо резерват, и замолила сам да ме неко тамо одведе и споји с њима. Мени је то било важно зато што је то њихова земља. Желела сам да ме неко из тог света, који тамо више нема приступ а верује да је то његово, чује шта радим и ако одобрава, да ми да свој благослов. Њихов врач је после једног заједничког дана у резервату на крају дозволио да све што сам снимала – разговоре, музику – могу да ставим у комад, а да то нисам ни тражила. Бубањ који се у том ставу чује – ископана рупа у земљи са дрвеном подлогом по којој се удара великим дрвеним штапом – јесте бубањ у који је он ударао и певао док сам сам била поред њега. Мени је већ у том моменту било јасно да Песме Морског ранча морам да почнем баш певањем Лорина Смита. И зато став носи назив Спирит, јер они верују да их је дух баш на обалама Морског ранча из океана створио у живот.

        Ивана Ножица