Utopijski beg od stvarnosti Morskog ranča

Ovo neobično mesto, locirano na obali Tihog okeana nedaleko od San Franciska, šezdesetih godina HH veka planski je sagrađeno sa idejom da se očuva autentična, divlja priroda priobalnog područja. Povodom izložbe u Muzeju moderne umetnosti u San Francisku posvećena „kalifornijskom arhitektonskom spomeniku šezdesetih godina prošlog veka“, koji je negdašnji ovčar od skoro 4.200 hektara uz Pacifik transformisao u naprednu rezidencijalnu zajednicu, novinarka “Njujork tajmsa” je konstatovala da je Morski ranč nastao u vremenu „neizmernog optimizma”, kada se verovalo da arhitektura i planiranje mogu spasti svet - ili barem spasiti životnu sredinu. U kojoj meri, iz današnje perspektive posmatrano, Morski ranč zaista deluje spasilački, pitali smo prof. dr Simonu Čupić, profesorku na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Centru za američke studije? – Najpre, nisam sigurna da bih se bez zadrške složila sa tom romantičnom kvalifikacijom da je trenutak nastanka Morskog ranča bio vreme “neizmernog optimizma” – ukazuje prof. dr Simona Čupić. – Projekat je započet 1963, dakle u godini atentata na predsednika Kenedija. Njegova realizacija odvija se istovremeno sa kulminacijom Vijetnamskog rata, dramatičnim građanskim nemirima širom SAD, ubistvima Malkoma DŽ, Bobija Kenedija i Martina Lutera Kinga, u atmosferi sukoba generacija i akutnog nezadovoljstva i straha. Morski ranč je zapravo otklon od tog i takvog vremena – jedan utopijski beg od stvarnosti, diskretno izmeštenje iz velikih istorijskih narativa i od glasnih parola, nežni povratak iskonskom, idealizovanom, neiskvarenom, svemu onome čega je „beg u prirodu” simbol. To je još jedan pokušaj realizacije koncepta koji brojni modernistički umetnički pokreti zagovaraju još od kraja 19. veka. E sada, da li su svi oni “spasilački”? Pa, gledajte, još uvek smo tu! Nešto smo ipak naučili i valjano uradili. Za Morski ranč se kaže i da je „rezidencijalna zajednica vođena prirodom”.

Po rečima prof. dr Simone Čupić, ta simbioza je stvarna i tu nema nikakve sumnje. – Ali nemojte prevideti da se taj koncept svojom suštinom zapravo naslanja na one američke vrednosti koje život sa prirodom i od prirode vide kao jedan od stožernih oblika američkog identiteta — od starosedelačkih zajednica, preko prvih pionira i usamljenih jahača, do kulta nacionalnih parkova. Plavetnilo Pacifika, njegovi talasi i klifovi okupiraju oko, ali ako se zagledate samo malo dalje, šta vi zapravo vidite? Onaj ikonični prizor Srednjeg zapada, ambare, kolibe, vidite ruralnu Ameriku koja oduvek tako živi. Ono što hoću da kažem je da Morski ranč svoj koncept suživota sa prirodom naslanja na tu mitsku ideju, ali je unapređuje. To podrazumeva uzvišenost života u prirodi dok se njena teška, katkad huda ćudljivost, drastično minimalizuje dobro promišljenim arhitektonskim i prostornim rešenjima. Možda ste zato upitani šta se zapravo tu tačno oseća. Kako kaže dizajnerka Barbara Štaufaher Solomon — koja je prijateljica projekta od samog početka — to je jedan „vrlo fensi kibuc”.

Ako je suditi po fotografijama, mnogi objekti podignuti unutar Morskog ranča deluju veoma moderno. Na pitanje da li ih to čini manje autentičnim delom celog koncepta, prof. dr Simona Čupić odgovara kontrapitanjem: A šta bi to bilo više „autentično”? – Ako nastupimo apsolutno puristički, onda je svaka intervencija u prirodi neautentična, svaka gradnja je veštačka i nametnuta. Koliba, kamena kuća, sojenica…sve su to surogati ljudskog prisustva. Svaki naseljeni krajolik narušen je u sopstvenoj autentičnosti, samo nam se na neke forme oko već priviklo. Ono što se čini važnijim je ideja, koju sam već pomenula, o težnji za nečim iskonskim, povratku prvobitnom, koncept koji su negovali brojni moderni umetnici. Njihova „modernost” nikada nije bila iznad ove ideje, već ju je pratila govoreći jezikom sopstvenog vremena. I Morski ranč je tako promešao karte, presložio kockice prema konstelacijama “doba vodolije” — elemente ruralne Amerike obojio je hipi idejama i oblikovao kreativnošću i znanjem grupe mlađih arhitekata. Taj projekat je vrlo moderan, i vrlo autentičan, i vrlo tradicionalan. I uspeo je baš zato što je sve to istovremeno.

Jubilarne 40. Novosadske muzičke svečanosti otvaraju se večeras (sreda) u 20 časova u Sinagogi koncertom Simfonijskog orkestra Akademije umetnosti u Novom Sadu, sa solistkinjom na violini Dianom Adamjan iz Jermenije. Pod dirigentskim vođstvom Andreja Bursaća, dvadesetogodišnja Diana Adamjan, pobednica takmičenja “Jehudi Menjuhin” 2018, izvešće Koncert za violinu i orkestar u D-duru Ludviga van Betovena. Ovom slavnom kompozitoru je posvećen ovogodišnji Nomus, povodom 250-godišnjice njegovog rođenja. Na programu večerašnjeg koncerta je i Betovenova Simfonija br.5, u c-molu. Do kraja Nomusa, 28. oktobra publiku očekuje još devet koncerata, uz učešće naših i inostranih umetnika.   

N. P-j.

Na jednoj sesiji održanoj u Muzeju moderne umetnosti u San Francisku (SFMOMA), u sklopu izložbe „The Sea Ranch: Architecture, Environment, and Idealism”, ocenjeno je da se i Morski ranč neminovno menja pod uticajem društvenih, ali i klimatskih promena. Ostala je, međutim, otvorena tema da li preti opasnost da se, prolazeći kroz te promene, ovaj „radikalni arhitektonski eksperiment” pretvori u „naselje duhova” ili, možda još gore, u mondenski Malibu...

– Ceo svet se menja, logično je da se menja i Morski ranč – podseća prof. dr Simona Čupić. – Uostalom, ista ta SFMOMA na najvećem broju svojih predavanja i projekata poziva na promenu. Dakle, stvari se ne menjaju samo na gore, menjaju se i zato što mi to želimo, tražimo, borimo se… Tokom poslednje dve decenije San Francisko, sa zalivom koji ga okružuje, prolazi dramatičnu transformaciju. Džentrifikacija je, čini se, intenzivnija nego u bilo kom drugom gradu u SAD. Nigde se više ne drži do ekologije i očuvanja životne sredine, dok istovremeno problem beskućnika eskalira u jedan od najvećih u svetu. Ali da ne dužim, naravno da će se i Morski ranč menjati — iako ne verujem u pravcu pomenuta dva scenarija. Suviše je afirmisan da bi mogao da postane „naselje duhova”, posebno u epohi koja (ponovo) zagovara koncept vraćanja u prirodu, brine o očuvanju životne sredine, dok su ekološka svest i savest glavne preokupacije (iskreno ili deklarativno) životnog stila i sistema vrednosti većine stanovnika severne Kalifornije. Još su manje šanse da „postane Malibu”,to je jedan sasvim drugi svet. Uostalom, vetar je mnogo jak i hladan, temperatura retko pređe 22-23 stepena. Znate, ovo je ona „druga” Kalifornija (smeh). Ali, bez šale sada, ono što mi se čini da će se skoro izvesno menjati odnosi se na one prvobitne principe koje su autori projekta zagovarali: da različitostima (ljudi, prihoda, profesija, interesovanja), ne uniformisanost (karakterističnoj za američke gradove i njihova predgrađa). To nije realno očekivati, sumnjam da će to moći da opstane. Integralni deo izložbe „The Sea Ranch: Architecture, Environment, and Idealism” bio je i video materijal, u kojem se dočarava atmosfera Morskog ranča, a neki o osnivača zajednice, među kojima i čuveni arhitekta Donlin Lindon, govore o tome koliko im je bilo važno da se inventivna arhitektura projektovanih kuća i okolno zemljište integrišu kroz drveće, te da se afirmiše „život na otvorenom”. „Nijedno drugo mesto nije mi dalo isti osećaj da živim u blizini prirode”, reči su jednog od stanovnika Morskog ranča. Kada se sa udaljenosti od nekoliko hiljada kilometara posmatra ovaj „svetionik eksperimentalizma severne Kalifornije”, neminovno se otvara pitanje da li je realno da se koncept spoja arhitekture i prirode, poznat i kao „stil Morskog ranča”, primeni negde kod nas? – Spoj arhitekture i prirode može da se primeni svagde – ističe prof. dr Simona Čupić. – No, u vizuelnom smislu, kao arhitektonsko rešenje, ne vidim Morski ranč na našem prostoru zbog onog ukorenjenja u američkom nasleđu, o kome sam već govorila. Ali, zašto se nešto prilagođeno podneblju ne bi realizovalo u Srbiji? Čini se i da ovde sve više ljudi oseća potrebu da napusti velike gradove, da živi sa prirodom i u prirodi. Ipak, nemojte prevideti da kada dođemo do pitanja realizacije, tu su i logističke dileme: putevi, prevoz, škole, trgovine… Idealizovani mikro svet teško opstaje u realnosti – utopija je „mesto koga nema”.

Miroslav Stajić