Александар Синчук на Бемусу: Као да музика има крила
Иако је вишеструко награђивани, међународно признати и хваљени руски пијаниста Александар Синчук већ неколико пута гостовао у Београду, последњи сусрет с овим уметником невероватне музичке обдарености и најбољих особина руске традиционалне пијанистичке школе, у Коларчевој задужбини на управо завршеном Бемусу, оставио је нарочит утисак.
Како због задивљујуће свирачке спремности, моћног и зналачког коришћења сонорности клавира, тако и огромних способности за тонско и агогичко нијансирање и смисла за осликавање детаља и стилских особености аутора којима се посвећује, а можда понајвише, и због истицања симфонизирајуће основе Рахмањиновске позноромантичарске литературе, коју интерпретира с нарочитом оригиналношћу и ефектношћу.
Отменог изгледа и става, који преноси и на господственост потеза којима суверено влада инструментом, 29. годишњи уметник одмах потврђује да је без сумње национална и светска звезда, на Бемусу тумачећи и специфичан програм састављен од дела класике (Моцарта и Бетовена) и својих родних композитора, Чајковског и Рахмањинова.
Суптилну црту личне природе и снагу лирских осећања, приказао је у управо прекрасном доношењу Моцартове Сонате у Еф-дуру, К. 332. Као и Бетовен, и салцбуршки геније је био изванредан пијаниста, тежећи као интерпретатор сопствених остварења радије умереним темпима. Управо тако, с много укуса и изражајности, као да „музика има крила и не дотиче земљу“ (како је говорио Алфред Корто) свирао је и Синчук, премда нам се чинило да све делује брже и бриозније, да би оштријим динамичким контрастима наговестио и великог аутора „Симфоније судбине“.
Одмах надовезана, једна од најпопуларнијих Бетовенових клавирских композиција у истом тоналитету, Соната у це - молу, оп. 13, позната као „Патетична“ протекла је, попут исповедног исказа ствараоца у страственој борбености првог става, готово идеалној једноставности лаганог и смиреног централног адађа, фино „исписане“ мелодијске линије и сензибилности, и интензивној узбудљивости, иако строго контолисаног у свом хитром току, финалног ронда.
Интерпретативни узлет и емоционална захукталост настављени су у другом делу вечери започетом Думком, сценом из руског села, оп.59 (такође у це - молу) Петра Чајковског, а посебан изазов за Александра Синчука, управо захваљујући њиховим енормним извођачким захтевима и специфичној звучности, представљало је затим тумачење девет, маштовито регистрираних, колоритно раскошно обојених, Етида - слика, оп.39 Сергеја Рахмањинова.
Синчук их је креирао ретком сугестивношћу и бескрајном разноврсношћу израза. „Његов“ клавир је звучао густо, сочно и компактно, стварајући орканске динамичке искоке и градације, али се изражавао и акварелски прозрачним, готово ефемерним тоновима.
Осмишљавајући сваку етиду заправо као виртуозну драмску слику, у већини евоцирајући и њихову конкретну програмност (скривену иза наслова појединих етида), стварао је, упркос великим контрастима, и утисак јединствене и упечатљиве целине, чинећи тако, на најуверљивији начин омаж свом великом сународнику и једном од најсјајнијих пијаниста 20. века.
А онда, на незапамћене овације очараног аудиторијума, свеж, енергичан, спреман, срдачан и неуморан, као да је тек сео за инструмент, „просуо“ је, као трећи део реситала, чак четири чаробна додатка, најлепших, али и најзахтевнијих композиција Листа, Шумана и Шопена.
Марија Адамов
