Marko Savić: Klice Balkana u venama Kirića i u Teksasu

rađenu po motivima čuvenog istoimenog romana Jakova Ignjatovića, i dramatizacijama “Fiškal  galantom”  Petra Grujičića i  “Večiti  mladoženja” Petra S. Petrovića Pecije. Prva uočljiva razlika u odnosu na Ignjatovićev roman, jeste ta da se predstava, umesto u Sentandreji, odigrava u Teksasu, i razvija kao gastarbajterska poema o familiji Kirić koja tamo živi.

U ulozi večitog mladoženje Šamike Kirića je Marko Savić, koji je debitovao u Srpskom narodnom pozorištu 2007, u predstavi  “Zverinjak”  Dušana Spasojevića, u režiji Borisa Liješevića, a potom glumio u nizu predstava. Danas ga publika može gledati u predstavama: “Ujež”, “Zojkin stan”, “Je li bilo kneževe večere?”, “Kome verujete?”, “Najavljeno ubistvo”, “Zdrav(o) život(e)! / Haj lajf”, “Gospođa ministarka”, “Ostavite poruku”, “Mizantrop”, “Ivona, burgundska kneginja”, “Dekameron”, “Na Drini ćuprija”, i “Požar. Laundž / Kontrast ili Tamo gde smo ostali”.

U Šamiki je Ignjatović oslikao nemoć, ili odsustvo želje mlađe generacije da nastavi stopama njenih očeva. Ima li netrpeljivosti i nerazumevanja među generacijama u predstavi? Koliko su se razlozi za to danas promenili?

- Generacijski jaz je jedan od temelja drame, naše predstave. To je aktuelna tema u današnjem svetu. Mislim da su načini tretiranja tog problema eskalirali. Mladi su buntovniji i ne prezaju ni od čega kad je pobuna protiv starijih u pitanju. Ne biraju sredstva, niti se pitaju o granici pristojnosti. Nema više neophodne količine poštovanja i uvažavanja tuđeg, različitog pogleda na svet. Tako je i u našem “Večitom mladoženji”.

Hoće li Ignjatovićev junak, u verziji Petra Grujičića, imati drugačiji pogled na život, i razloge za udaljavanje od sveta svog oca? 

- Šamika je istovremeno i poslušni sin i čovek stvoren i usmeren na velika dela. To nužno ne mora da bude u sukobu, ali ovde jeste. Njegova drama se i ogleda u tome. Vođen je idejom slobodnog duha, ali i idejom poslušnosti. Na toj klackalici se probija kroz komad i na kraju zbog toga i „strada”.

Neki misle da danas ima dosta primera da su mlađi zapravo konzervativniji od svojih roditelja, jer ispoljavaju veću netoleranciju prema onome što ne razumeju, imaju rigidnije stavove o društvu, čak i slušaju lošiju muziku. Mislite li da ima osnove za to?

- Ima, nažalost. Mladi danas posmatraju svet kroz dve boje: crno i belo. Smatram to nedostatkom otvorenosti duha, koji bi trebalo da bude zaštitni znak mladosti. Na sve strane se govori o toleranciji, a istina je da toga danas ima manje nego ikad, posebno kod omladine. Jako su zatvorenih vidika. Što je nekad bilo kič, danas spada u korpus kulture, iliti „obavezne lektire „. U suprotnom nisi prihvaćen. Sve više im interes diktira šta treba da im bude važno. Opet, da ne bih generalizovao, to se odnosi na deo omladine.

Razmišljajući o liku koji tumačite, u kojoj meri se on može objasniti kroz priču o identitetu, etničkom, rodnom? 

- Šamiku ne posmatram kroz tu prizmu rodne i etničke stereotipije. On svakako sa sobom nosi gen Balkana, ali je oslobođen predrasuda. Problem koji ga sustiže je najaktuelniji problem mladih danas.

Umesto Sentandreje, vaša predstava se odvija u Americi, sredini kojoj je bliska tema imigracije. Koliko je to unelo novog senzibiliteta u ovu priču?

- Srbi van Srbije će uvek biti tuđinci, a i otuđeni, nebitno da li je u pitanju nekadašnja Austro-Ugarska, Amerika ili neki drugi kontinent. Oni žele da se infiltriraju, postanu „građani”, ali im klica Balkana teče kroz vene. Američka usiljenost, izveštačenost na svim poljima života je nešto čime se još uvek igramo -kao ansambl -i istražujemo u predstavi.

N. Pejčić

Čarobni momenat sreće na sceni

Igrate u petnaestak predstava Srpskog narodnog pozorišta, ovog puta u glavnoj ulozi. Koliko takva odgovornost menja pristup i način rada?

-Iskreno, ne menja ništa. Odgovornost je jednaka i postojana, bez obzira na veličinu uloge, broja rečenica... Svaku predstavu počinjem kao da prvi put radim, sa svim tremama, problemima, razmišljanjima, tzv. “slatkim mukama”. Kada se još dobije satisfakcija, i od strane publike, a i lična, onda se javi taj čarobni momenat sreće na sceni.