Ljiljana Maletin Vojvodić, autor romana „Skrik”: Umetnost nalaže osamu

Jednom ili dva puta godišnje, bar na mesec dana, poput svoje junakinje Jul, Ljiljana pobegne od „života nastavnika i pisca”, u svojevrsnom traganju za utiscima iz omiljenog literarnog štiva. Prvi put je, kaže, za umetničke rezidencije saznala pre nekih 20 godina u Parizu, kada je njen suprug, vizuelni umetnik Dragan Vojvodić, dobio dvomesečni boravak u „Cite des Arts” preko novosadskog ULUV-a. Tamo je otkrila da postoji čitava mreža takvih centara u svetu. Sledeća stanica bio im je Island, nakon čega je i sama počela da, na osnovu biografije i predloga projekata, aplicira za boravke u inostranstvu (u Norveškoj, Švedskoj, Japanu, Rusiji, na Grenlandu...), pronalazeći različite konkurse na internetu.

- Sve moje knjige su zapravo nastale van kuće, koja je, opet, u jednom imagološkom smislu, kao podtekst uvek prisutna u njima. Jednostavno, u tom dobrovoljnom egzilu iskočim iz svojih uobičajenih uloga i rutine, srećem drugačije ljude, uspevam da pišem. Ponekad se u rezidencijama suočavam i sa utiscima iz knjiga koje sam čitala, što se dogodilo u Bergenu, u kojem sam imala studio pored Akademije pisanja, gde je autor romana „Moja borba” Knausgor, kojeg pominjem u romanu, “učio da piše”.

Ujedno pseudoroman i pseudofikcija, „Skrik” je strukturiran kao priča u priči, gde glavni lik – beogradski pisac Miloš Reljin, ustupa prostor, pa i početno poglavlje, svojoj junakinji Jul Malić. Kako kaže autorka, i Miloš i Jul su “introspektivno-anksiozni”, umetnici, (pod)svesno ili željeno marginalizovani, a granica između njih je fluidna, iako se na prvi pogled takvom ne čini. On, “nadasve talentovan ali nepokretan i apatičan”, doživljava “eksces” – dobija nagradu i titulu „najnečitanijeg srpskog romanopisca na vrhu bestseler top-liste”, a zatim jednako neočekivan i neželjen poziv na specijalno gostovanje u bergenškoj Akademiji umetničkog pisanja. Kako je jedini uslov bio da kreira priču čija se radnja odvija u Norveškoj i da je pročita polaznicima, odlučuje da to bude žena iz Srbije koja beži na Sever, u njoj nepoznatu umetničku komunu, „u kuću boje kalvadosa, sa belim prozorskim okvirima i crnim crepom”, ne očekujući da će tamošnji domaćini, koje je pronašla preko interneta, „prljavštinu tumačiti duhom boemije, neorganizovanost kao umetničku slobodu, a nedostatak podrške magijom improvizacije”.

Zbog čega pravi Mesen, u zemlji Munkovog „Krika”,  ili njegova metafora „nije dobro mesto ako si usamljen i u suzama”?

– Mesen je izolovana kuća u Hardanger fjordu, malenom mestu u Norveškoj gde osim nje nema nikakvih kulturoloških uporišta niti socijalnih kontakata, te je vrlo lako da se, poslužiću se rečima Trejsi Emin, jedne od umetnica o kojoj protagonistinja piše, čovek „oseti usamljen i u suzama”. Što je jednako moguće i u Londonu, Njujorku, Novom Sadu ili u zabačenom Olviku. Pozitivan i najbitniji aspekt u vezi sa umetničkim rezidencijama ili „kućama” za umetnike je taj da u njima živim tuđe živote, pišem, upoznajem sebe. Ali, s druge strane, u njima se, bar na početku, osećam izmešteno, ponekad usamljeno, potrebno mi je vreme da se prilagodim okolini. Tako je bilo u Mesenu.

Jul progovara o važnim temama kao što su mesto žene u svetu umetnosti i materinstvo – trofej, iluzija svrhe, klopka, ili najbitnija uloga u životu: „Uostalom, zašto bi knjigu nazvala po radu jednog muškarca ako pišeš o ženama? Ma, zaboga, ko je još naslov davao na norveškom? I to po toliko puta citiranoj slici?!”, pita je u jednom momentu prijateljica.

– Da, naslov romana je norveški naziv Munkovog najpoznatijeg dela, koji je toliko puta travestiran da je postao turistički brend. Ali “Krik” je i simbol anksioznosti modernog čoveka. A norveška reč u sebi nosi pojačanu semantiku, zvučnost koja korespondira sa introspekcijom karaktera romana. Postoji ta podela na crno - belo, muškarca - ženu, Balkan - Sever, umetnika - građanina, žene - majke i one koje to nisu. Ona je ponekad očita, ponekad nebitna, ponekad hiperbolizovana, ponekad od presudnog značaja. Svesno, s idejom da te razlike ne nose sa sobom i nerazumevanje.

Trejler za knjigu

Interesantno je što postoji originalan trejler za knjigu, koji potpisuje vaš suprug.

– Trejler bi se mogao posmatrati kao jedan vizuelni segment romana. Savremena vizuelna umetnost mi je poslednjih godina značajniji izvor inspiracije od literature. Odlasci u muzeje, kakvi su, recimo Stedelijk u Amsterdamu, Tejt modern u Londonu, Bobur u Parizu, Astrup Fernli u Oslu, ili poseta Venecijanskom bijenalu uticali su na način na koji percipiram umetnost uopšte. Zato kad pišem romane, čitam eseje ili knjige o njoj umesto beletristike.

Posebna pažnja posvećena je umetnicama koje svojim performansima, instalacijama ili slikama suočavaju publiku sa tabuima, „koketuju sa voajerizmom”, sablažnjuju.

– Iako shvatam da to tako deluje, nije mi bila namera da iskoristim njihove „priče” kako bi moj tekst bio provokativniji. Žene umetnike nisam odabrala zbog nekog feminističkog diskursa, iako od njega ne bežim, ali ga svakako ne koristim kao društveno-poželjno-korektan ukras. Jednostavno se desilo da poetiku umetnica bolje „prepoznajem” u vlastitom emotivnom prtljagu. Da sa njima lakše komuniciram na jednom emotivnom nivou. Dešavalo mi se često da me neko umetničko delo privuče, a onda shvatim da ga je stvorila žena. O Sari Lukas, Trejsi Emin ili Sindi Šerman poželela sam da pišem u romanu na jedan drugačiji način nego što sam to činila u nekim svojim esejima. Ljudi koji nisu naučeni da „čitaju” savremenu vizuelnu umetnost ih ne razumeju, niti žele da razumeju, ali mene njihovi radovi privlače jer propituju, problematizuju, nagone na razmišljanje… u njima ne tražim dopadljivost. Rekla bih da je zajednički podtekst svih tih radova jedan unutrašnji „(s)krik”, a da je ono manifestno, naizgled grubo i provokativno, u drugom planu. A zašto protagonistinja „Skrika” baš o njima piše? Eto, tu bismo, recimo, mogli govoriti o elementima autobiografskog.

Slađana Milačić

Foto: privatna arhiva